Tatjana

Znam da nećete otvoriti ovo pismo, ali ja moram da pišem, Tatjana. Moram, Tatjana. Čitam Vaša stara pisma i , nastalgičan, kakav već jesam, ne mogu, a da Vam ne napišem par reči, Tatjana. Moja Tatjana, koliko nas kilometara deli, koliko okeana, koliko reči... Reči, Tatjana. Nepromišljenih, grubih reči, Tatjana.

Dok sedim, ovako sam i izgubljen, vidim vas u svakom plamičku sveće, u svakoj iskri, u svakoj senci, u svemu, Tatjana. Vaš smeh, smeh koji odzvanja salonima Petrograda. Čujem ga u šuštanju lišća, u huku vetra, u žuboru talasa, Tatjana. I sećam se našeg poslednjeg susreta i Vaših blagih očiju koje pogledom mole u tišini.  Da li se sećate, moja Tatjana? Da li je tada, možda, trebalo da Vas pitam Tatjana. Da molim, da preklinjem na kolenima, Tatjana. Izgubljen trenutak.  U večnosti zaledjen, a nepovratan. Da reže, da seče, da ubija lagano. Lagano.

Ne ljutite se što stalno ponavljam Vaše ime, Tatjana. lakše je mojoj duši kada joj nanosim bol, izgovarajući Tatjana... kao bodež, zariva se u moje srce vaše ime, Tatjana.

Bože, kako sam za preziranje!

Znam da nećete otvoriti ovo pismo i znam da mi niste oprostili. Znam da se nećemo više sresti, Tatjana. Nikada! Izgubljen na raskršćima sećanja, ja ću Vas čekati. Čekati i izgovarati Vaše ime, da ga vetar nosi na krilima vremena, u nadi...

To piće govori iz mene, i očaj! Daje mi snagu da Vam kažem ono što je odavno trebalo reći. Volim Vas, Tatjana. 

U čast Aleksandra Sergejeviča Puškina (1799-1837)