Pustinjski cvet

Poželela sam da ovo podelim sa vama:
Varis Dirije i Ketlin Miler "Pustinjski cvet"

"Pustinjski cvet" je neverovatna, ali istinita priča o somalijskoj devojčici, pustinjskom nomadu, koja sa 13 godina beži od svoje porodice, kroz pustinju i afrički čestar. Beži od ugovorenog braka, do glavnog grada Somalije Mogadeša, zatim do Londona i postaje čuveni model Pirelijevog kalendara. Nepismena, genitalno sakaćena sa pet godina, siromašna i mršava kao trščica, ovaj devojčurak koji je prošao kroz pakao poniženja, bola i tuge, danas je Specijalni ambasador Ujedinjenih nacija, borac za ljudska prava. Elton Džon je otkupio prava za snimanje filma o njoj i njenom životu.

Njen prvi susret u pustinji, petog dana bega, bio je susret sa lavom. Bog je hteo nešto drugo. Preživela je i nastavila da trči. Waris Dirie Foundation, sa sedištem u Austriji pokrenula je kampanju protiv genitalnog sakaćenje žena, zbog kog na stotine devojčica umire u mukama. Ova Somalijka živi je primer da nada postoji, da smo ponekad jači od života i od same sudbine. Za mene, ovo je još jedna žena zvezda, ne zbog svog uspeha u ciničnom svetu mode, ne zbog izuzetne lepote kojom pleni, već zbog svoje hrabrosti da se odupre hiljadugodišnjoj tradiciji ponižavanja i izrabljivanja ženskog roda. Varis na Somalijskom znači pustinjski cvet. Njena priča je priča o neizrecivom bolu. Njena priča je priča o ženi koja vredi više od pet kamila.

Ovo je njena posveta na početku knjige: 

MAMI 

   Dok hodimo svojim životnim putem, prkoseći olujama, uživajući u suncu, stojeći na putu brojnim uraganima, shvatam da nam opstanak zavisi samo od snage naše volje. Stoga ovu knjigu posvećujem ženi na čijim plećima stojim i čija je snaga nepokolebljiva: svojoj majci Fatumi Ahmedaden.
   Pružala je svojoj deci dokaze vere, suočavajući se s nezamislivim nedaćama. Podjednako je odana svoj svojoj deci, a rodila je dvanaestoro (što je, samo za  sebe, neverovatan podvig) i pri tom pokazala mudrost pred kojom bi i najblistaviji mislilac mogao da se pokloni.
   Njene žrtve bile su brojne, pritužbe retke. A za sve to vreme smo mi, njena deca, znali da je davala ono što je imala, ma koliko to bilo malo - bez ograničenja. Upoznala je očaj roditelja koji gubi dete više no jednom, i uprkos tome održala snagu i hrabrost, nastavljajući da se bori za svoju preživelu decu. Širina njenog duha, kao i vanjska i unutrašnja  lepota su legendarne.
   Mama, volim te, poštujem i cenim i zahvaljujem svemoćnom Alahu što mi  te je podario za majku. Molim se Bogu da sačuvam tvoje nasledje podižući sina onako kako si ti neumorno podizala svoju decu.


          O, ti si halja koju mladi momak bira
          O, ti si raskošan ćilim vredan čitavog blaga
          Hoću li ikad naći nekog sličnog tebi - tebi, koja si mi se
                    ukazala samo jednom?
          Kišobran se raspada; ti si jaka poput gvozdene alke;
          O, ti, kao zlato Najrobija, fino iskovano.
          Ti si sunce što izlazi, rano sunce zore.
          Hoću li ikad naći nekog sličnog tebi, tebi koja si mi se
                    ukazala samo jednom?

                    -Somalijska narodna pesma 


Kupovinom ove knjige pomogli ste borbi za prava žena u Africi. Ne politička, ne ekonomska, ne socijalna. Već prava na normalan život devojčice i žene. Sasvim običan život.

Waris Dirie 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Neki moj izbor

Mom sinu Huanu
 
Jedino mali broj ljudi je sposoban
da nazre samu bit stvarnosti.
Ako vas to ljuti, obesite javno te
 privilegovane pojedince, ali nemojte
 tvrditi da je vaša stvarnost istinita
i da smo svi jednaki. Obesite ih časno,
nakon što izjavite da to činite
zato što su bolji od vas.

Ortega y Gasset 

 
 
Koliki put treba da prevali čovek
pre nego što ga nazovu čovekom?
Koliko godina još ljudi moraju da žive
da bi stekli slobodu?
Koliko li će još dugo čovek okretati glavu
praveći se da ne vidi?
Koliko ljudi još mora umreti,
da bi neko primetio da ih je
već previše umrlo? 
Odgovor je, prijatelju moj,
vetar odneo!
 
Bob Dylan 
 
 
 
 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Čigra

Srce je kao čigra. Ono sopstveni život ima. Razigrano, radosno, poskoči kao ludo, ako ga dotaknete. Spremno da poleti, da cveta, da raste, baš kao proleće! Nežno se otvori, ako mu dirnete "žicu". Pupi kao nežni behar. razgranava se kao miomirisni jorgovan i buja kao potok od okopnjenog snega. Sramežljivo diže glavicu kao visibaka. 
O, da srce ja kao čigra u proleće!

Srce ja kao čigra! Razuzdano, razbuktano, kao sunce. Kao igra dece na livadi. Raspevano, kao hor žetelaca u polju. Rascvetano kao bulka. Spremno na sve vragolije. Damari planinskih brzaka, njegovi su. Kao bogata, zelena šuma, puna divljači, bogato je srce. Leto je njegovo omiljeno doba. Toplina sunca, povetarac, žal u sumrak, zvezdano nebo. Ako ga dotaknete, ono je  vrelo! Bukti kao požar. Rasplamsava se i stapa sa  iskricama mesečine.
Srce je kao čigra u leto!    



Srce je kao čigra. Bogatstvom puno. Jesenjim plodovima, vinogradima uredjenim, krošnjama bremenitim.  Opijeno mladim vinom i zaneseno pesmom pudara. Poleti na krilima vetra kao list žuti što leti. Raduje se radjanju sunca i njegovoj toplini na izdisaju. Prikuplja snagu iz svakog cveta, poja ptica selica, sočnosti jabuka crvenih.
Srce je kao čigra u jesen!



Srce ja kao čigra, što ponekad miruje, bez dečije ruke da je zavrti, da joj da snagu beskraja. Ponekad miruje, kao da spava, pod snežnim pokrovom. Ušuškano, nečujno, slepo za sve oko sebe. Čekajući zrak sunca da otkravi ledenicu. Neku toplu ruku, neko drugo srce. Neku lepu reč. Čeka, usnulo, neke druge dane i nečiji dodir da ga razbudi.
Zimi je srce kao čigra koja, samo na tren, miruje! 

zimska_idila
 


 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Reka

Za moju dragu devojčicu-lutalicu, koja nikada nije uspela, a možda nije ni htela, da ukroti nemire u sebi i pronadje mir sa samom sobom. A tako je lepa! Volim te ludice mala. Do neba!

***

- "Zdravo, kako si?"
- "Hvala na pitanju, dobro, kako si ti?"
- "Hvala, dobro, kako tvoji?"
- "O, dobro, hvala, izvini žurim! Zdravo!"
- "Zdravo."

***

Bežim, udaljavam se žurnim koracima, jer ne mogu da gledam tvoje oči. U njima je uvek neka seta i pitanja: zašto, šta bi bilo, da je bilo, zašto... Bežim, jer se osećam neprijatno.

Nikada se nisam pitala šta bi bilo, da je bilo, to su isprazna pitanja. Na njih nikad ne dobiješ odgovor. Kuća na Senjaku, stan na Vračaru, troje dece, spašavanje pasa lutalica. Letovanje u Španiji. Zimovanje na Kopaoniku. Prase od marcipana, buket crvenih ruža, izlet na...  Bilo bi baš sve kako ja hoću. Tako je dosadno, kada je sve po mom. Ti nisi imao mašte. To je razorilo tvoju luku.

Nikada se nisam pitala, zašto bih, sada to više nije važno. Nikada sebi ne postavljam takva pitanja, ja samo živim život, onako kako mi je nametnula sudbina, onako kako moram.

Moj život. To je već priča! Moj život je kao reka. Nikad ona ravničarska. što lenjo zapljuskuje široke obale, natapa njive i cvetne aleje. Uvek ona planinska, sa brzacima koji nemaju vremena da bace pogled na stenovite obode, zapenušana, virovita. Taj vir vuče, najjačom silom i ostavlja te bez daha. Nadiruća reka sa vodopadima, visokim, koji se svom snagom obrušavaju niz planinsku liticu, stvarajući iluziju duge i šarenila.  

Moj život je reka ponornica, nestaje u dubinama majke zemlje, rovareći njenu utrobu, tvoreći tunele od čistog kamena. U tišini podzemlja. Tražeći svoj prirodni put do mirnog mora. Da zastane, da predahne, da se sjedini sa spokojem nepreglednog prostranstva. Da se stopi sa tom veličinom, predahne i nestane u beskraju. Kada izroni, ona rasprskava milion kapljica i leti beskonačnim prostranstvom vazduha, pun krug, ceo ciklus... Pulsira...  Peni se i šumi... Urliče... Komponuje muziku i peva. Snažno. Ona živi svoj sopstveni, neobuzdani život, bez brana i ustava. Bez mostova...

Tvoj život je  peskovita obala. Prostrana, ušuškana u toplinu, sa akacijama i bokorima šarenog cveća, posadjenim po strogo utvrdjenom planu. Tvoj život je mir i tišina, isplaniran do detalja. Bez mane i greške, sve po protokolu, baš onako kako treba. Nikako drugačije. Mirna luka, u koju uvek možeš da se vratiš. Tvoj život je široka nerazudjena obala. Svaki otisak stopala, svaki trag, treba da bude baš tu... Pojas za spašavanje, gumeni dušek, šarena lopta, suncobran i ležaljka.

Da je planinska reka odlučila da umiri svoje virove i brzake. Da je samo želela da odustane od svojih ponora i potrage, da je umirila svoju snagu i stala. Da se pretvorila u jezero i ostala... Da je planinska reka postala jezero, zeleno i mirno. Providno i bistro, milovala bi ona tvoje obale do kraja vremena. Bila sigurna u svom miru. Zaštićena od neizvesnosti, od lutanja i potrage. Da je moja reka mogla da obuzda svoju snagu postala bi tvoje jezero, carovala u večnosti...

Ili presušila, od dosade. I nestala.

priroda

Ne pitaj me zašto. Ti si pustio da bude sve onako kako ja hoću. I nemoj da brineš da li se kajem. Ja za kajanje nemam vremena. Ja samo živim neki svoj život, onako kako najbolje znam.

I jurim, jurim ka moru... Mada znam... Nema svaka reka svoje more. I bojim se.
 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Domaći by Unajedina: Čežnja u meni neki inat budi

Polako se penjem skalinama (stepenice), dolazim do vrha i posmatram Trg. Ljudi, golubovi, ljudi... Masa mladog sveta, razdraganog, skoro raspevanog, hita u susret suncu, svako sa svojim snovima, nadama i čežnjom. Gledam, a ne vidim, slušam, a ne čujem. Bože dragi, gde li sam ja to!?

Gde su prohujale sve te godine, kada sam ovde bila poslednji put? Sve isto, a ništa isto nije. Sve poznato, a kao da ga vidim prvi put. Prodavac srebra i sedefnog nakita. Kupujem mindjuše i kačim ih kao zrele trešnje da kačim. Crvene, upadljive, neka se vijore oko mog vrata, neka ga dotiču i miluju. Hladan je to dodir. Skidam ih. 

Presvlačim se u iznajmljenoj sobici, klima ne radi. Nikad ne radi, nije ni onda. Kupim peškir i losion, čeka me plaža. Čeka me moje more, pesak, sunce, azurne kapljice. One će me milovati, kliziće niz moju kožu, kroz moje prste. Biću riba, biću sirena, biću delfin. Stopiću se sa penom i neću misliti na tebe. Pesak je vreo, prlji mi laktove, skupljam se na peškiru. Bože dragi, šta ja tražim tu!?

Razigrana dečurlija, tako nevina, tako slatka, njihova igra, slobodna, nesputana... Smeta mi. Koji sam ja monstrum!? Tišina, treba mi tišina. Neki mir, do djavola i mir. Nikad ga ne nalazim, nema mira za mene. Uvek je tu nešto ono. Ono što vrišti, što podseća, kopa, rovari, boli...
Ono što tvoj miris nosi kao teret i spusti ga uvek, baš pred moja vrata. Mrzim to.

Mrzim sećanja, mrzim more, sunce i morsku penu. Mrzim da živim bez tebe i mrzim sebe što sam nesposobna i slaba. Najviše mrzim sebe.

Pesak je vreo! Ustajem, odlazim u more, ono me željno očekuje. Dodiruje, miluje, ulazim polako i onda se bacam. Obavija me slana pena, kapi radosti, vodena muzika. Ja plivam, ja plivam. Ja sam delfin i sirena. Ja sam žena, prelepa žena. Ja umem da volim! Umem, čuješ li! Umem da volim. I ja ću voleti ponovo!

Čežnja u meni neki inat budi i ja plivam radosna, rasterećena. Uživam u svakom zagrljaju morskog vala, u svakom zamahu, u svakoj morskoj suzi. One će isprati svu tugu, moju ogorčenost i jarost. Biću svetla i čista, biću slobodna! Slobodna! Voleću ponovo, znam! 

priroda 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...