Novi početak

Otvorila je oči, protrljala kapke, još otežane od sna. Sanjala je nešto lepo, šta tačno, nije mogla da se seti. Polako je ustala i otresla haljinu, najbolju koju je imala. "Kada sam je obukla, zašto?" - pitala se. Ah, da, setila se, bila je proslava, bilo je tako lepo. Pesma, igra, puno pića, dobro društvo...

Pogledala je oko sebe, zelena trava i poljsko cveće. Prelepo, meko, toplo. Minijaturne fontanice sveže, pitke vode, voćkice u cvatu i voćke čije su se grane savijale do zemlje, otežale od zrelih plodova. Ubrala je prvi cvetić, napraviću venac, pomislila je i zastala. Odkad kukurek i ljubičica cvetaju u isto vreme kad i crvene bulke i bele ruže puzavice!?

Pogledala je u daljinu, reka je mirno tekla kroz poljanu. U daljini beleli su snežni vrhovi planine i sunce... Ne, tri sunca, jadno u zenitu, jedno na zalasku... Shvatila je, ovde noć nikada ne vlada, nema tame, nema zla. Pre nego što je uspela da se zamisli trgnula se zbog muzike, neke nebeske, neobjašnjivo lepe i veličanstvene. Beše to poj ptica, rika jelena, tigar je protrčao pored antilope, ne pogledavši je. Kako su se sve te životinje odjednom stvorile tu? Sve zajedno, bez straha?

Potrčala je prema reci, shvativši da je bosa, ali nije osećala zemlju. Skoro da lebdi, kao da leti... Zastala je, nije mogla da se seti svoga imena. Zaplakala je. I tada se setila, svog prvog izlaska, druženja sa prijateljima koji su ludovali celo veče. Ona je samo čekala da se krene kući. I onda... Nesreća, kola su poletela kroz vazduh... I tama, samo tama.

Pitala se čime je to zaslužila. Ni mrava nije zgazila, bila je dobra i vredna devojka, nikada nikog nije uvredila. Nije još stigla ni da se zaljubi, nije bilo ni prvog poljupca. "Zašto, Bože, zašto?" - otrgnuo se vapaj iz njenih grudi. Ispunila ju je praznina, bolna i teška. Suze su lile, ispirajući nadiruću tugu, sa njom i sećanja.

"Nemoj da plačeš! Dobro mi došla, već dugo, dugo te čekam!" - obratio joj se mladić, neverovatne lepote, pružajući joj ruku. Osmehnula mu se. "Ja ne znam kako se zovem!" - rekla je. "Ne moraš da znaš, ja znam. Da ti se predstavim, ljubavi moja, dugo očekivana. Ja sam Adam. Tvoje ime je Eva. Volim te, jedina moja." Pred nama je novi život.

Eva je Adamu pružila ruku.

Albreht Direr Adam i Eva 

      Albreht Direr (1471.-1528.) -  Adam i Eva (1507.) 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Ponoćni sat

Ponoćni čas! Negde, u daljini, čuje se zvon usamljenog zvona sa starog crkvenog tornja. Još neko bdije sa mnom. Ko povlači uže, u ovaj pozni sat? Lavež pasa je, za trenutak, nadjačao taj zvuk, ali se zvono ne da. Otima se, zvoni, udara batom najjače što može i probija se kroz lavež poludivljeg čopora. Ima li čopor vodju?  Sedim, ušuškana, pored zaledjenog okna, odavno nije bilo ovakve zime, i posmatram, snegom pokriveno, drveće kestena. Da li je drveću hladno?

winter night

Ledene luše se spuštaju sa krovova okolnih kuća, podsećajući na detinjstvo i zimske radosti. Odavno se ne radujem zimi. Da li se još neko, sem dece, raduje grudvanju? Ispod uličnog fenjera, dvoje mladih, u strastvenom zagrljaju, zaboravlja na sve oko sebe. Njegova ruka oko njenog struka, njena oko njegovog vrata... Iz čega se radja ljubav?

Mali vrapčić, šćućuren ispod strehe, kunja. Čini mi se da mogu čuti zavijanje njegovog praznog trbuščića. Danas je bio loš dan za vrapce. Na krilca mu se, siromašku,  i inje skupilo. Zašto ljudi ne mogu da lete? Praznim pogledom lutam zamrznutom ulicom. Stari pijanac tetura nesigurnim korakom, okorelog alkoholičara. Smetovi pored staze mu se nadjoše na putu. Jedan momenat nepažnje i starac pada na sneg. Uplašeno skačem, ali umirena polako sedam, vidim, uspeo je i sam da se izbori sa klizavicom. Prilazi obližnjoj kući i petlja oko brave. Brinem, samo da ne padne u sneg, možda neće ustati. U kući se pali svetiljka i starica otvara vrata. Njena vika nadjačava lavež, nadjačava zvon zvona. Dvoje mladih nema više. Kuda odlazi ljubav kada umre?  

 usamljenost

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Dva sveta

Ti i ja smo dva različita sveta. Ti o ljubavi pričaš, ja ljubavlju živim. Ti o životu maštaš, ja život udišem punim plućima. Tvoji su problemi najveći, ja svoje rešavam. Ti plačeš naglas, ja suze skupljam kao bisere. Tebi prijatelji uvek povladjuju, meni ukazuju na greške. Ti poklone primaš, ja ih poklanjam drugima. Svaki novi dan ti dočekuješ natmureno, ja slavim još jedan poklon. Zalazak sunca posmatraš kao kraj, ja vidim početak nečeg novog i lepšeg.

Mi smo dva sveta i nećemo se nikada sresti. I tako je najbolje za oboje.

 

Prodji, ali suprotnom stranom ulice.
Licem u lice, nikada! 

Jer, tvrdo je stanište senki i mračnog usuda.
Jer, neke rane nikad ne iscele.
Jer, neki ožiljci nikad ne izblede.
Jer, sećanje tvori mutan bezdan koji ne 'lapi.
Jer, su lanterne duše moje ugašene za tebe.

Prodji, ne skreći pogled, ni mis'o čak, ni na tren!
Jer, ja ne volim te više. 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Dvorska luda

- Dvorska ludo! Zabavljaj me!
- Ne mogu, kralju! Danas sam lud.
- Budalo, znam da si lud, zato i tražim da me zabavljaš!
- Ali, o gospodaru, zaista ne mogu. Ja sam danas lud od ljubavi!
- Ne budali, budalo, naredjujem ti da me zabavljaš!
- Ne, o kralju moj, ne mogu, ne. Rekoh vam da sam zaljubljen.
- Onda ću dati da te pogube!
- Ako mislite da tako treba, pogubite me, gospodaru!

Straža odvodi dvorsku ludu direktno na gubilište. Dželat oštri sekiru, dvorska luda pokorno spušta glavu na panj i čeka udarac. Kralj posmatra, čeka da luda zamoli za milost i nestrpljivo uzviknu:

- Ludo, zar me nećeš moliti za milost?
- Ne, kralju, neću, smaknite me.
- Zašto, luda budalo, zar zbog ljubavi mreš!
- Zato, Vaše veličanstvo, što ću ja danas umreti mlad, lud i pun ljubavi, sa osmehom na usnama, a vi ćete umreti star, glup i sa mržnjom u srcu.
dvorska luda

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


SOS

  Ja sam osoba u slobodnom padu! Skačem bez padobrana, letim bez krila. Ko zna dokle ću stići!? Za mene granica nema. Slobodan pad! Možete li to da zamislite!?

 Moje poimanje stvarnosti danas se svelo na nultu tačku. Ignorišem znakove i upozorenja. Izbegavam zvučne signale i svetlosne opomene. Tri puta kratko, tri puta dugačko, pa opet tri puta kratko. Ili je možda obrnuto!? Ma, koga je još briga za to. Straha nema, pomoć ionako neće stići. Slobodan pad u oborenu osmicu donosi rasterećenje. Glava prazna, srce puno. Euforija!

 Danas me nemojte držati za reč, danas sam bezočna lažljivica i lagaću vas do besvesti. Tako mi se hoće. I može. Ja sam u slobodnom padu. Negde ću pasti, na neko lepo mestu. Tu ću spustiti glavu i odahnuti. I ćutati, jer i laži imaju svoj kraj. Jedino sebe ne mogu da lažem. Ja sam u slobodnom padu. 

 Hoću da u oku zadržim sve nestvarne slike vasione. Zvezde i planete, njihove satelite. Mračne pratioce koji, nekim čudom, odbijaju svetlost, stvarajući zlokobne senke sopstvenim postojanjem. Mesec je opet bacio senku na moju poljanu i ona se pretvorila u bočicu mastila. Tim mastilom ću ispisati najtužnije stihove. Ali neću plakati. Smejaću se.

 Bulke su se zacrvenele u suludom stidu, sramno su povile glavice i šapuću tiho o izgubljenim dušama. Plavi makovi čekaju da ih zarežem, da svoj dah prospu po meni. U haljini sa krupnim cvetovima, stvorenoj za ples, poleteću. Slobodan pad! Kada ploviš bez jedra i nemaš pojma kuda ide tvoj brod. I nije te briga. I nije ti važno!

 U očima se ogleda sjaj dijamantskih zvezda, ja padam ka njima. Dijamanti su moje oči i sem njihovog sjaja, ništa više ne vidim. I ne čujem. Samo pulsirajuća tišina. Tišina drobi. Tišina ubija. Nastavljam svoj let i žmurim. Dohvatiću taj zvezdani dijamant.

 Za mene niko ne postoji. Ja sam u slobodnom padu! I ma gde god da padnem, neću se zadržati. Danas ću vas lagati do besvesti. Danas je ceo svet moj. Pod mojim nogama blešti milion svitaca. I ja ću ih stići.

 Ja sam u slobodnom padu! Ali, nije mi važno i nije me strah! 

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...