Jednoj, meni veoma dragoj osobi sa našeg bloga, dopala se jedna rečenica koju sam upotrebila u našoj privatnoj prepisci. Na osnovu te rečenice nastaje ova (ne)izmišljena priča o (ne)stvarnim ljudima i (ne)dogadjajima. Pokušajte da pogodite koja je to rečenica! Čikam vas!

Beše on jedno nesrećno biće. Dvaput prevaren, dvaput ostavljen, dva puta srce iskidano na sitne komade. Dva puta umirao i oba puta vaskrsao. Dizao se iz pepela, zarad dece svoje i radio, radio, u radu tražeći spokoj i mir. A dobar čovek, kakvog bi svaka poželela. Vredan, čestit, duhovit...
Zašto su ga ostavljale, to nikome ne beše jasno. Koja to takav dragulj u prašinu baca!?

Ona beše znatno mladja. Poznavala ga je od detinjstva i volela i poštovala ljubavlju dobre poznanice i prijatelja. Onako kako se brat voli, ili dobar komšija... Rekoh vam, beše ona dosta mladja. Godine i težak život učiniše svoje. Pod teretom obaveza, ovaj put i ona ostavljena, očajavala je u samoći uz samo jedno pitanje: Bože, hoću li i ja jednom spoznati pravu sreću!?  

Sreli su se, sasvim slučajno, jednog popodneva, na njenom radnom mestu. Seli i popričali kao stari, dobri znanci. On njoj, a ona njemu ispovedahu svoje muke i jade. Na kraju oboje shvatiše da su im sudbine slične i da bi zajednički život oboma mogao doneti toliko očekivanu sreću i mir. Ona ga samo zamoli da se malo strpi, jer se nije osećala spremnom na tako brz i posve neočekivan korak. Obećao je da će čekati koliko treba.

Bio je on strpljiv i vidjali su se povremeno, uz neobaveznu konverzaciju, poljubac u obraz, poneki cvet i stisak ruke. Svaki susret donosio je radost, a čekanje beše ispunjeno slatkom radošću. Jednog dana, bez ikakve najave, bez ikakvog upozorenja, prošeta se on pored nje sa drugom, ruku pod ruku i zastade, namerno, da proćaska reč, dve. Ona, izbezumljena, brzo se pribrala, i prikupljajući svu snagu pruži ruku dostojanstveno oboma, proćaska, upita za zdravlje, za decu. Nasmeši se umilno i pozdravi nehajno... U duši bura, na licu led.

Taj čovek, taj dobri, dragi čovek je znao da će ona biti tu. Znao je da će ih videti. Prišao je da je pozdravi. Zašto? Da li je slutio kakav učinak će na nju imati njegov egzibicionizam? Nije ni važno. Taj dobri čovek, onaj koga je žalila, koga je pokušala iskreno da zavoli, uz koga se ponadala da će naći, dugo očekivanu sreću i mir, pokazao je svoje pravo lice. I svoju crnu dušu.  Možda je tako i bolje. Nije on za nju, nikad nije ni bio.

Posmatrajući njegovu pratilju, došla je do jednog zaključka: on uvek bira pogrešne žene. I shvatila je, da je nju odabrao i ona bi bila pogrešna. Sve je dobro. Baš je dobro. Sem povredjene sujete, izvukla se ovaj put. Ma, neka on ide dodjavola. Neka odjebucne u sitnim poskocima. Ma da! Nije ona za njega, vrednija je i bolja, mnogo bolja! Samo neka on ...

Tragajući za savršenstvom, nabasah na dolinu okupanu suncem. Zeleno rastinje, rascvetani božuri, bele rade i divlja jagorčevina dočekaše me u svoj svojoj lepoti. Čitav spektar ogledao se u mojim očima izazivajući neku čudnu, ali prijatnu jezu, nalik na radost. Miris divlje, netaknute prirode u mojim nozdrvama vratio me je u detinjstvo i ja izuh sandale i potrčah po svilenoj travi, ne hajući za čičak i korov.

Maleno jezerce, toliko da ga možeš u par zamaha preplivati, blistalo je savršenim srebrnim sjajem. Pozivalo je u svoje dubine. Ima li riba u njemu? Ako uskočim, hoću li se pretvoriti u sirenu? Prelet prelepe, bele ptice na trenutak je privukao moju pažnju. Kakva gordost u tom letu, kao da je svesna moje osujećenosti da je pratim i vinem se poput nje u nebeske visine. Zavidim joj i divim joj se istovremeno.

Kantarion, nana i majčina dušica, nanizani kao biljni dragulji, mame svojim lekovitim svojstvima. Njišu se na lakom povetarcu, svesni svoje moći i svog učinka. Šareni cvetovi, opojnog mirisa, kao najlepši tepih, ukrašavaju ovu ušuškanu i od zlih očiju skrivenu dolinu. Zečić i srna, njeno malo lane, poj ptice pevnice razbija tišinu ne narušavajući harmoniju. Leptir, bubamara, pčelica... Idilični prikaz ostaje nepomućen njihovim prisustvom. Ovde sam ja jedini uljez. Jedino meni nije ovde mesto.

Tajanstvena dolina, tako mistična, tako savršena u svojoj lepoti, nedostižna običnim smrtnicima, prostire se unedogled. U daljini naziru se tek obrisi, snegom pokrivenih, vrhova stare planine koja je štiti od vetra, studeni i ljudi... Ovde sunce nikad ne zalazi, ovde je uvek proleće, večita mladost i radost njenih stanovnika. Želim da se stopim sa njenom šarolikošću, mirom kojim odiše, ali mi nedostaje samo onaj jedan, mali korak. Jedan korak dalji od sna. Onaj kog se svi najviše plašimo. Bez razloga, strepimo...

Budim se... Čekaću još... Još samo ovaj život.

U čast izlaska "Jezerske princeze", knjige bajki naše drage pričalice. Neka bude prva u nizu.

***

- Spavaj, zlato malo, spavaj, sutra je novi dan.
- Ne spava mi se, bako, neće san na oči.
- Da ti ispričam jednu priču?
- Hoću, bako! Ispričaj!

Jednom davno, na jednoj gori, u zamku od oblaka, živela je mala gorska vila. Imala je sve što joj je srce želelo, samo nije imala ljubav. Svake noći je mala vila sedela pored svog srebrnog potoka i uzdisala.

Njene suze kapale su u potok i odlazile negde daleko, daleko. Niko je nije video, niko je nije čuo. Samo Mesec. Bledi, okrugli mesec, motrio je malu vilu i divio se njenoj lepoti.

Vila nije gledala u zvezde, mesec nije mogao na zemlju. Vekovi su prolazili, vila je plakala, a Mesec je posmatrao, tužan i sam.

Jedne vedre, letnje noći, mali i slabašan, srebrni zrak Meseca, spustio se na vilina ramena i ona ga je prvi put pogledala. Mesec se nasmešio i vila se nasmešila. Spoznala je lepotu i ljubav. Ljubav na prvi pogled.

Svake noći, gorska vila izlazi pod bledi Mesec, podiže svoje nežne ruke, prima mesečeve zrake i šalje ih dalje, u svet. I čuva ga od onih koji žele da ga ukradu samo za sebe. Mesec je ljubi zracima, vila ga ljubi rukama.

Od tada, srećni Mesec, sija za sve ljude na svetu, da sanjaju lepe snove i da noću ne zalutaju.

***
- Spavaj, milo čedo bakino i sanjaj čuvara Meseca i neka ti Mesec sjajni obasja puteve sna kojima ćeš noćas hoditi, spavaj, laku ti noć, zlato moje malo.

 

Napomena: Ovaj post je nastao negde početkom aprila meseca. Nisam ga odmah objavila iz razloga kojih se sada nesećam, a kasnije su se izdešavale neke stvari koje su me u objavljivanju objektivno sprečile. Nikad nije kasno za prijatelja! Nikad nismo prestari za bajku!

Ponekad me pitaju za tebe. Ja samo odmahnem glavom i ćutim. Ne želim da se vraćam u prošlost, ne mogu ponovo da preživljavam taj period svog života. Neke je stvari bolje zaboraviti. Nisam kamen, nisam stena, samo sam taj osećaj izbrisala. Izbrisala sam sva sećanja, ili sam bar mislila da jesam.

Čovek se tako blaženo ušuška u sopstvenu opsenu iz puke sebičnosti. Tako je lakše, verovatno. Zašto sebe bespotrebno mučiti, život ionako ide dalje. Što je bilo bilo je, neće se vratiti, od sećanja se ne živi. Kakva zabluda. Kada se jednog jutra probudiš sa novom borom u uglu usana, onom za koju ja kažem da je bora ogorčenja, a ne starosti, poželiš da otputuješ. Poželiš da otploviš na jedrima sećanja i budeš ponovo dete.

Ja se nikad ne vraćam u taj period slatkog badema i čaja od jagode. Ružičasti stoljnjak, mekani jastučići, plavi porcelan i figurice od marcipana. Mrviš ih prstima  i prinosiš mojim usnama kao najlepši dar. Ti fini, mali zalogaji, zaliveni jagodom, kao ambrozija. Nektar! Stari bogovi su znali da uživaju. Bila sam boginja i ja. Ne, ja zaista nikad ne mislim o tome. To je bilo tako davno.

Toliko sam želela da te  izbrišem iz sećanja. Ne znam zašto onda, ponekad sanjam postavljen sto za čaj i slatkiše. Cveće na stolu i  grm ruže. Zašto sanjam nečije ruke kako mi primiču stolicu i čujem glas, kao iz daljine. Neko doziva moje ime, priča o proleću, mirisu pokošene trave i prinosi mrvicu marcipana. Uzimam ponudjeno, prekasno shvatam. Badem je opor i gorak.

Budim se i znam, nisam zaboravila.



Sećanja uvek imaju gorko-slatki ukus badema. Moj badem se osušio i ja tugujem. Izistinski tugujem. Kao da je jedan deo mene nestao sa njim. Sva moja racionalnost i trezvenost nestaje. Tek, badem me podseća da je sve prolazno. Znam, znam, ali ipak tugujem. Svaka tuga traži vreme, težim ka tome da i tugu preselim u daleka sećanja. I strpljivo čekam... Sreća i tuga se prepliću lako.

Posvećeno mojoj devojčici koja bosim tabanima upija rosu rumunskih polja, obasjana mesečinom. 

Tražio je on nju po bespuću bosanskih šuma, po velikim gradovima Srbije, po crnogorskim plažama. Prevrtao pesak i kamenje, budio uspavane ptice u krošnjama otežalim od plodova jeseni, preskakao planinske potoke i  pokušavao da pomeri veliku stenu nad liticom. Uvek bi ga dočekali samo praznina, čemer, jad i ništavilo. Nije mogao da je nadje, jer ona beše samo u njegovoj mašti, u njegovim željama, snovima i stremljenjima. Perfektna, savršena, idealna.

Nikad mu se nije javila, ostao je sam, sa živućim jedom, da ga izgara i uništi. Mislim da je nešto pogrešno shvatio.