Bejasmo tek deca ti i ja, sećaš se!? Naše detinjstvo! Tako čisto i belo od gustog, toplog mleka što nam se jutrom sliva niz male bradice i kaplje po pižamicama sa mecama. Zlatno od sunca koje nam greje glavice dok bosonoge trčimo našom cvetnom poljanom. Plavo, kao nebo iznad nas. Šareno kao krilo leptira. Naše detinjstvo, sestrice. Naše milo detinjstvo, da li ga se sećaš, radosti i tugo moja, premila!?

Sećaš li se kada smo sa ujakom na rečicu odlazile, noseći naše male korpicem sa sendvičima i voćem. I po jednom malom čokoladicom. Koliko radosti su nam ti izleti pričinjavali, koliko osmeha izmamili, koliko sada u meni čežnje ima. Koliko čežnje, dovoljno da ispuni univerzum ceo. Dovoljno da boli dok dišem. Dovoljno da.... 

Naša lopta, ona što smo je iz Nemačke dobile, niko nije imao takvu i svi su hteli da se igraju sa nama. Baš svi. I mi smo je delile, samo malo, a onda bi se sakrile, samo nas dve. Nas dve, a jedna. Jedna. Sećaš li se kada je u reku upala, pa je ujak morao da skače za njom i kada je iz reke vikao: "Ne prilazite obali, ne prilazite obali!" - onako zagrcnut od vode što mu je u usta ulazila, a mi smo se kikotale kao male veštičice.

Sećaš li se, sejo moja, naše stare vodenice i njenog velikog točka. Kako smo satima mogle da gledamo velike lopatice kako prevrću vodu, sedeći ispod stare vrbe, naše vrbe. Sve je bilo samo naše. Kako smo čupkale grančice sa našeg nežnog drveta i venčiće plele, stavljale na glavu i pravile se važne. Male veštice, sada male vile gorske. Eh, sećanje na venčiće, uvek mi izmami osmeh!

Nema više, sestro moja, ni naše vrbe ni naše vodenice. Grom je, kažu mi, udario pre koju godinu. Grom spalio našu lepu, vitku vrbu, a od vodenice ostalo pusto zgarište. Kažu mi još, samo je točak ostao. Samo točak i pusto zgarište. A ni tebe više nema, sejo moja. Ničega nema, tugo moja i neprebolu moj.

 

Molim sledeće blogere da nastave igru: Behappy, Nesanica, Katy, Pričalica, AnaGram, Gasstro city i Tezej
i napišu svoj domaći zadatak koji će uključiti reči: crveno, odsjaj, oblak, mesec, tren. 

Moj prvi susret sa ljubavnom poezijom odigrao se, naravno preko pesama Desanke Maksimović, Šantića, Ilića, Rakića, ali i Nerude, Prevera, Puškina...

I Jesenjina. Nezaboravni stihovi. Pročitaš jednom, pa još jednom... Pamtiš za uvek. Urežu ti se u koru mozga, kao tvoje sopstvene misli. Stope se sa tobom, tvojom nutrinom. Budeš deo njih.

...I ništa neće dušu da zanjiše,
   nit u drhtanje može da je svali.
   Ko je ljubio, taj ne ljubi više,
   Izgorelog niko ne zapali.

Sećate se...

Moje dečije oduševljenje trajalo je do onog dana kada sam naišla na pesmu "Krčmarska Moskva",(sećam se, nije bila u Golobovom prevodu). Rasprslo se kao balon od sapunice! Toliko mrzeti žene? A tako lepo pisati!? Kako? Zašto? Odakle ta mržnja? Nije mi bilo jasno.

U nedostatku adekvatne literature, kompjutera još nije bilo, nisam se ustručavala da zamolim moju bibliotekarku, tetka Macu, za objašnjenje. Kako jedan pesnik može, istovremeno da piše tako božanske stihove o ljubavi i da mrzi svom žestinom svog bića? 

Tetka Maca mi je tada ispričala sve o Jesenjivom životu. Njegovoj ljubavi prema Isidori Dankan, čuvenoj američkoj plesačici. Jedinoj ljubavi. Njegovoj preranoj smrti, samoubistvu. Sve ono što je smatrala da treba, u tim nežnim godinama, da znam o čoveku koji je sebe samog utkao u tu ljubav i preneo je na list hartije. Prenevši je, na taj način, u večnost.

Ljubav je Jesenjinu stavila lovorov venac slave  na glavu. Ljubav mu je, što je još važnije, dala oreol  besmrtnosti. Ne zbog stihova, već zbog ljubavi same.  Čovek dostojan divljenja. Onaj koji je uspeo da opeva sav čemer i jad, tugu i bes, lepotu i sjaj, dobrotu i podlost, visine raja i dubine pakla. Sve u jednom. 

Par godina kasnije saznala sam Jesenjinovu životnu priču. Sve ono što je moja tetka Maca "zaboravila" da mi kaže. Saznala za njegove brakove, vanbračnu decu, alkoholizam, tuče i vandalizam po hotelima i kafanama. Njegovo duboko neslaganje sa tadašnjom politikom i sve frustracije i nezadovoljstva. Obesio se 1925. Imao je 30 godina. Ostale su pesme, da podsećaju, da je jednom ovom zemljom hodao dečak plave kose i andjeoskog lica. Dečak koji je od svega na svetu najbolje znao da opeva.

...Pevaj, pevaj, nek se ruke vinu,
   njima kuni sudbinu i sreću!
   Neka ide sve u materinu,
   nikad, druže ja umreti neću!

Odlomak iz "Krčmarske Moskve" - Moskva, 1923.

Nemam običaj da preporučujem knjige iz prostog razloga što su čitalački ukusi različiti. Smatram to vrlo nezahvalnim i odustala sam onog momenta kada mi je kuma rekla da je "Vita brevis" ordinarna glupost. Okej, onda Roxi, nećeš više ništa hvaliti.

Meni ipak neki pundravci mira ne daju, pa mislim, onako diskretno, da vam ipak preporučim, ni manje ni više, već Teri Pračeta. Nekako mislim, ne može da škodi, a možda nekom može i da pomogne. Šta znam! Ako hoćete, vi probajte. Dodušete i ne morate.

Teri Pračet je britanski pisac fantastike, (vi koji ne uživate vaš u ovom žanru, strpite se samo još malo), rodjen 1948. godine. Okosnicu njegovih dela čini serijal od oko 30 knjiga o Disksvetu, planeti u obliku diska koja rotira na ledjima četiri slona, dok se ovi nalaze na velikoj kornjači, zvanoj Veliki A'Tuin. Veliki A'Tuin  putuje univerzumom noseći čudesni svet mašte, magije i čarobnjaštva.

Veštice i čarobnjaci, trolovi i patuljci, vukodlaci i bauci, esnafski uredjeno društvo, čarobnjački univerzitet i salve smeha, mnogo, mnogo smeha. Urnebesnog smeha od kog će vas zaboleti stomak. Nećete znati šta pre da pročitate, tekst ili, samo njemu specifične, fusnote.  

Neobična parodija na našu planetu, na naš svet, uvešće vas u čarobni život Diskveta i njegovih stanovnika. Iznova tražeći sledeću knjigu. Sve su obojene nespecifičnim, britanskim humorom ovog izvanrednog i neobičnog pisca. 

Veštice, Baka Vedervaks, Nana Og, Magrat, Smrt, čarobnjak Rinsvind, patuljak-ratnik Koen Varvarin, samo su neki od likova koji će vam naterati suze na oči. 

Navešću vam samo nekoliko naslova:
Mort
Straža, straža!
Veštice na putu
Osmi sin, osmog sina                                                                            
Maskarada
Boja magije
Deda Pras
Svetlost čudesnog

Ekranizovana, pretočena u stripove i postavljena na veliku scenu, dela Terija Pračeta nadživeće ga zasigurno, donoseći smeh narednim generacijama. Njegov humor je vanvremenski.

Pokušajte, možda se i vama dopadne.

Nijednom piscu nije uspelo da mi izmami osmeh u trenucima tuge i sete. Teri Pračetu jeste. Verujte mi na reč.

2005. godine Teri Pračet je obznanio da boluje od "Alchajmerove" bolesti. Od tada se bori za legalizaciju eutanazije.

Svet je istkan istančanim nitima svile i čelika. Kao prozirna nežna paučina, savršeno delo malog predatora. U te niti svi smo upetljani, nevoljno plivamo brzacima života, ka konačnoj odrednici. Ona nas čeka, tiha i mirna, uvek spremna da nas prigrli. 

Nauči da ne kidaš niti ispredene, jednom pokidane, spojiti se neće nikad.

Nauči da plivaš, poput delfina, njemu je i nebo potrebno.

Svet je Tvorac stvorio po sopstvenoj zamisli, a ne po našim željama. Rodjenjem, svet postaje naša kolevka, naš život, naš grob.

Ne prilagodjavaj svet sebi, uludo je! Prilagodi se ti svetu. Lakše ćeš spoznati svoje mane i vrline, budeš li učio od drugih. Oni su i pre tebe, bili tu. Oni su se prilagodili, oni već znaju tajnu.

Svet nije iluzija, svet je surova realnost, spremna da te obuhvati čeličnim kandžama, u vrtlog da te baci. Da uzima od tebe i ono što si mislio da samo tebi pripada. Da ti uskraćuje pravo na ostvarenje želja, snova i nadanja. Da te uguši!

Svet je svilena, šarena ešarpa, mekana na dodir, sjajna i lepa. Spremna da te utopli, ušuška, uspava. Da te ponese do beskraja, do zvezda. Da ti pruži svu radost življenja. Da ostvari sva tvoja htenja, duboko u srcu sakrivena. Da te ushiti!

Svet je čudesna tvorevina, jedinstvena i neponovljiva, od koje se sakriti ne možeš. Ti si njegov, neodvojiv deo. Samo sa tobom, takvim kakav jesi, svet je potpun.

Svet je satkan od svile i čelika.  Moraš naučiti da balansiraš. Nauči da hodaš po žici!

Tuga je jedino osećanje kojoj nisu potrebne ode. Ona je, u svojoj veličini, dovoljna sebi samoj.

Dušo moja, tvoja je tuga veličanstvena! Satkana od ljubavi i snova. Tvoja je tuga jedinstvena, jer ne unižava tvoje postojanje u večnosti.  Ti si jedinstven, neponovljiv. Neću ti dozvoliti da zalutaš. Neću dozvoliti da skreneš sa puta svetlosti, kojim hodiš uzdignute glave. Veliki su tvoji horizonti, obasjane su tvoje staze. Samo ljubav do večnosti vodi. Ona čista i sjajna kao sunce.

Ti si dete svetlosti! Ne pripadaš tami... Ona nikom, ništa dobro donela nije. Njen bezdan, nije za tvoju dušu. Tvoja duša je čista, ne dodozvoli da je dotaknu. Ne daj da je prljaju, unižavaju. Ne puštaj sitne, izgubljene, ostavljene da žutim mastilom ispisuju svoja veličanja ništavilu. Ti si iznad toga.

Ne dozvoli  im da te odvedu u svoju ništavnost. Pusti ih, neka večno lutaju u svojoj uzaludnosti. Njihove su rane kužne, oni su tako hteli. Oni ti neće pružiti ruku utehe. Njihov dom je večna tama i prokletstvo. Beži! Vrati se! Ti si dete svetlosti! Neka u svoje crnilo, povedu svoju sortu.

Tvoje je srce čisto Ne daj da ga kaljaju svojim blatnim stopama. Da ga besomučno gaze. jer to je njihova prljava rabota. Njihove su reči slatke kao med, opojne kao rujno vino, mirisne kao prolećni behar. Njihove su reči otrovne. Ne zaboravi... Otrovne!

Ti imaš oči deteta, iskrene i ruke tople od želje. Tvoji su snovi, u svojoj jednostavnosti, veličanstveni. Tvoji su snovi ljubav čista.  Ti si dete svetlost, tvoj život je ljubav. Ljubav, koja seže do nebesa. Nisu za tebe paklene staze. Ne skreći sa puta. Samo te on u večnost vodi.