Onog trena, kada se moj ovozemaljski zadatak ispuni i kada me ponovo primiš u svoje skute, tog trena ću se razračunati sa Tobom. Imaćeš puno toga da mi objasniš i budi spreman na bes moje duše, bes koji će tutnjati univerzumom. Nismo se tako dogovorili, nije trebalo tako da bude. Skupo platih Tvoju grešku.

Rodjena je poslednjih dana proleća u smiraj toplog dana. Otvorila je plave oči i pogledala Ga. Spoznavši istinu, zavrištala je, jako. Dugo Ga neće videti, a njen život teći će po tudjim pravilima. On se zagleda u njene oči, u dva planinska jezera i reče: "Najlepša si kada plačeš, želim da uvek budeš najlepša!"

Sopstvene greške se najskuplje plaćaju, ali Njegove su basnoslovne... 

Bila je dobra beba, nije plakala, nije vrištala, ostalo joj je to malo, majušno sećanje na Njegove poslednje reči. Tvrdoglavo je odbijala da bude najlepša. Znala je, On čeka. Čeka, da se zagleda u zelenilo njenih, suzama okupanih, očiju. Neka čeka. Dao joj je sve vrline i mane ovozemaljskih bića. Neka i tvrdoglavost bude jedna od njih. Neka čeka, čekaće dugo...

Zaboravila je koliko On ume da bude strpljiv, vreme za Njega ništa ne predstavlja. Vreme za Njega ne postoji, ono je zemaljski izum. Dozvoliće joj On da sama odluči koliko može da podnese.  

Nije plakala, trpela je ćuteći, izdržala svaki udarac, nedozvolivši da se plavetnilo oboji zelenilom i ushiti Tvorca, dajući Mu do znanja da nije svako Njegovo delo savršeno, da su greške moguće uvek, čak i svemogućem. Tek, svega par puta u životu, jezera su nabujala preteškim bremenom životnih slapova, koji se svom težinom slivaju, ne mareći za posledice. Ponekad, samo ponekad, nije mogla da se sudrži. Znala je - On tada likuje i smeši se.

Što se više bliži njen povratak Njemu, ona kao da posustaje. Da li se to ona Njemu umiljava ili joj je On nametnuo nepremostive prepreke, onako sračunato da je omekša i da joj se umili!? Ko zna!? Kakva iskušenja je još čekaju i koliko će se još puta plavetnilo zazeleniti i pružiti mu neizrecivo zadovoljstvo? Tek, odgovor jedino On zna. Ili ga bar naslućuje. 

Svaki dan, svakoga jutra ona Mu se obrati za milost i zahvali na svim radostima koje joj je priuštio na ovom čudnom i nadasve nerazumljivom svetu. Zahvali se na svim nedaćama, svakoj ruži i svakom trnu koji su se našli na njenom putu. Za svaku sreću i svaki bol koji joj je bitisanje donosilo. Na kraju zahvalnice, bez ijednog treptaja, ona Mu jednom kratkom, jasnom iskrom svog, duboko zapretenog sećanja, pošalje znak.  I On zna, kada Mu se vrati, njena lepota će ga skupo koštati. Njen bes će tutnjati svemirom. Rodjeni greškom ne praštaju lako.

Svaki put kada dodjemo na ovaj svet, mi zavrištimo jako. To je jedini trenutak u tom kratkom životu, na ovoj čudnoj planeti, kada znamo ko smo, odakle dolazimo i šta nas sve čeka. 

Slušam je kako dobuje po mom prozoru, kao kada neznanac tiho i sramežljivo pokuca na vrata. Uporno i dosadno. Očekuje da je prigrlim i da se pridružim njenom plesu. Kapljice klize, polako se slivaju kao suze izgubljenog deteta. Nekako je tužno posmatrati je, možda je i nebo tužno kad plače. Stavljam dlan sa druge strane okna i milujem je. Kao da osećam njenu hladnoću kroz staklo i ono postaje neprijatno za dodir. Sklanjam ruku i nastavljam da gledam i slušam. A ona mi šapuće. Pokušavam da razumem, ali reči su nekako isprekidane i skoro nečujne. Kao muzika iz daljine. Podseća me na violinu. Jeca. Kiša jeca. 

Teško je slušati njen šapat i melodiju, a ne pridružiti se njenoj zanosnoj igri. Sa svakom kapljicom koja  klizne, nestane, nestaje i deo mene same. Ja bih da se stopim, da poletim kao ona, ali znam, pašću i nikada više neću ustati. Dijamantske suze, mešaju se i stapaju. U oku mi ostaje jedna njena kap i ja ne dozvoljavam da se prelije. Gutam je, slanu i gorku, kao nektar da pijem. Sačuvaću je samo za sebe. Skupocena je, ne dam je.  

Sumrak se spušta i u sobi postaje mračno i hladno. Pokušavam da ugrejem hladne ruke i primičem se toploti, a ona mi izmiče. Da li sam se ja to izgubila? Vraćam se prozoru i nastavljam da slušam njenu pesmu. Ona peva o prognanim dušama, koje su osudjene na večno lutanje. Tiha je i tako setna, ali ne prestaje, njena snaga me iznenadjuje. Sa koliko istrajnosti ona želi sve da mi ispriča. Da li me to ona zove? Upozorava? Prokleta da je! Njena snaga crpi moju i pretvara me u krpenu lutku. Moram da se sakrijem od nje.

U tvoje tople dlanove. 

Jesenji dan

Ko je sad sam,
ostaće sam da sluša romor kiše,
bdije, čita, duga pisma piše
i luta po alejama
gde dah jesenjeg vetra
suvo lišće njiše!

R. M. Rilke 

- Zažmuri! - kaže, i ja žmurim.
- Broj do sto! - brojim.
- Nadji me!!! - viče.

Otvaram oči, polako se privikavam na svetlost. Boli me. Trljam oči nadlanicom i polazim. Tražim je.

- Gde si se sakrila? -pitam. Nema odgovora.

Gledam u šifonjer, iza baršunastih draperija, zavlačim se pod krevet, virim u svaki ugao. Nema je.

Lutam, iz sekunde u sekundu moj  nemir raste. Dozivam je, tišina udara svojim odjekom. Tišina je, ponekad tako teška. Spustila se na moja pleća, koračam polusvesna. Moram da je nadjem, moram. Umreću bez nje. Umreću, ako je nestala.

- Gde si? Javi se! - sada već vičem, usplahirena. Srce mi tuče u ritmu straha.
- Gde si? Kako si mogla tako dobro da se sakriješ? Kako si mogla...

Lutam  ulicama, vrtim se po parkovima, osvrćem se...

Dobro se sakrila i znam...
Neću je naći, nikada. 

Ne razumem zašto kažeš da sam ti najlepša kada sam ljuta!? Moja lepota podleže promenama, oscilira i varira u zavisnosti od mog raspoloženja. Lepa kao vučica iskeženih očnjaka? Ti nemaš predstavu šta je lepota. Ni šta je dobrota. I posmatraš me kroz prizmu tvoje bolesne potrebe za posedovanjem. Ne shvataš da što se ti više trudiš da me zadržiš, ja više izmičem. Tvoja klopka ja za nekog drugog, ja ne nasedam na te niskosti. Potrudi se da me vidiš onakvu kakva stvarno jesam, tada ćeš shvatiti, došao si prekasno i nemaš snagu da obuzdaš sunovrat. Tvoja jačina nije u tvojim rukama, ni u mislima, zapravo ja je uopše ne primećujem. Bojim se da se previše oslanjaš na kalkulacije, premalo na instinkt. Ti mene ne poznaješ i nećeš me nikad spoznati. Mom oku malo toga može da promakne, moj osećaj me retko vara. Nisi ti za mene.

Nisam ja za tebe. Moje su misli upućene sasvim drugim stvarima, nepoznatim predelima, ljudima koje nikad neću sresti,  mašinama koje još nisu izmišljene, cveću koje nije procvalo, suncu koje nije zarudilo. Ne postoji crno ili belo. Ne postoji dobro ili zlo. Ne postoji pogrešno i tačno. Ne postoji pravedno i nepravedno. Niko i ništa to ne može da promeni. Ljudi su kompleksna mešavina belog kada izgori. Izgorelo belo je prljavo belo, sivo. Kada belo izgori dobiješ crno sa belim mrljama. Negde su se, u nekom lavirintu, pomrsili tvoji končići i izgubio si osećaj za realnost. Nisam ja ni dobra, ni plemenita, bar ne za tebe.

Ne postoji crno i belo. Spektar nema te boje. Postoji rumeno, kada jutro zarudi, postoji purpurno u predvečerje, postoji azurno u laguni i srebrni zrak meseca. Da li si slep za boje? Nije u meni samo lepota, nije u tebi samo dobrota. Ti si sa zapada, ja sam sa istoka. Istok i zapad su dve suprotne strane. Ti ćeš me povrediti. Povrediću ja tebe. Vratićemo se na nultu tačku. I onda ću početi, polako da te mrzim i poželeću da te nema. Odustani na vreme, dok još ima vremena za bolje. I ne trudi se da me razumeš, ne razumem sebe ni ja.

Godina oko 15000 pre Hrista:

I vide Bog da sinovi i kćeri čovečiji i čovečicini počeše grešiti i Bogovima sebe smatrati. Vide Bog kako se uzdizahu iznad nje same i ne ukazivahu joj više štovanje i čast koja joj po zakonu vasione vaskolike pripadaše. I odluči Bog sinovima i kćerima čovečijim i čovečicinim oduzeti moć uma njihova i um njihov postade zatvoren i nepoznat drugima, sem njima samima i Bogu jedinoj. I ne mogaše ljudi misli svoje više razmenjivati, niti znadoše šta ko iskreno misli i nastade laž i pritvor na zemlji celoj. Ostade samo reč u kojoj se i otrov i med nalazaše, ponekad istovremeno. I nikad više ljudi ne saznadoše šta mu ovaj drugi iskreno misli i ko prijatelj je, a ko zlotvor.

Godina oko 6000. pre Hrista:

I vide Bog gde sinovi i kćeri čovečiji i ženini počehu silne kule graditi, ne bi li se pod nebo vinuli i dotakli Božanske visine, dotad nedirnute. I shvati Bog koliko je zla u ljudima i kolika je osionost njihova i odluči Bog kazniti ih još strašnije nego prvi put. I dok se Vavilonska kula dizaše nebu pod oblake, Bog kazni graditelje grešne, uskrativši im moć razumevanja i jedan drugog ništa ne razumehu, jer reči njihove behu različite i nerazumljive. I kula se Vavilonska nikada ne završi, jer Bogu ne beše ugodna. Od tog doba, na svekolikoj zemlji ljudi različitim jezicima govore, različim Bogovima se mole i ratuju zbog vere i jezika, jer u njih veliko nerazumevanje zavlada.

Godina 2012. januara 01. posle Hrista. 

I pogleda Bog na čoveka i ženu i pogleda sinove i kćeri njihove. I vide Bog kolika je osionost njihova postala i koliko zla celim svetom vlada. Shvati Bog da kazna ne donese nauk ljudima i da čovek i žena ništa ne naučiše. Vinuše se ljudi u vasionu svekoliku, zeleni papiri su im molitva jedina, a Zemlja ubogaljena i razrovašena metalnim čudovištima. Ne štovaše više ni Boga svoga, ni roditelje svoje, ni zakone matere Zemlje. Ni uragani, ni potresi, ni vetrovi silni i talasi veliki ne davahu ljudima opomene. Čovek se čudnovatim igračkama igra i ometa harmoniju univerzuma. Svojim neznanjem pogani kosmos i uzdrma presto Boga. I reši Bog da pusti ljude da unište sebe same. I oduze Bog reč ljudima i ostavi samo zeleni papir.

Na početku beše misao, zatim zavlada reč, na kraju osta zeleni papir.

Godina 2012. decembra 25. posle Hrista.

Pogledavši ponovo kreaciju svoju zaključi Bog da se ljudi i dalje množe i bez jedne reči i bez emocija i da im ništa drugo, sem zelenog papira nije na pameti. I da na Zemlji zakon zloga vlada. Razbesni se Bog silno na grešnike i bogohulnike, shvativši da im spasa nema. Jarost njena ogromna beše. I donese Bog konačnu odluku: podiže ruke uvis, misao joj vrisnu, munje iz očiju sevnuše. Počeka malo dok na ekranu ne vide ispisano: "Earth destroy - Game over". I započe Bog novu igru na planeti broj 359715681 u sunčevom sistemu Uranel. Na početku beše misao. I bi svetlost, i bi dan prvi.. I stvori Bog ponovo...

          Mikelandjelo - Stvaranje Adama, Sikstinska kapela, Rim