Pismo Cecilie Galerani Leonardu da Vinčiju (čuvari tajne 14)

Veoma cenjeni maestro

Posmatram portret koji ste uradili pre tri godine za našeg voljenog Vojvodu Lodovika. Sigurna sam da već znate koliko veliko je bilo njegovo oduševljenje i sreća što ste mu ukazali toliku čast i naslikali hermelina u mojim rukama. Kome ste, maestro, ukazali čast? Njemu, ili meni? Mojim velikim, gramzivim rukama? Vi, majstor geometrije, anatomije i matematike!? Belom, gramzivom ubici? Onom koji liže krv sa svog divnog, belog krzna!? Zašto maestro? Zar je tako velika Vaša mržnja i Vaš prezir? Vi, maestro, o meni ništa ne znate. Ja nisam kći putane, nisam kći kurtizane, ja nisam sama birala svoj put. Sve što se u mom životu dešava, nametnuto mi je, ne mojom voljom.  Zar mislite da je mladoj ženi lako biti ljubavnica, uvek druga, nikad prva. I uvek samo jedna u nizu. Moj sin će uvek biti bastard, a moje, onako velike, ruke, uvek će biti prazne.

Maestro, ja znam da nas Bog nije stvorio po svom liku, niti nam je dao osećanja koja sam poseduje. Jer, ako jeste, zbog čega su ljudi toliko zli, zašto moja, inače prolazna, lepota, nije ispunila i moja očekivanja? Zašto mi, bar trun dobrog, nije donela? Da imam svoj dom, svoju porodicu, svoj život! Maestro, da li ste se ikad zapitali koliko patim? Svesna sam bola, koji samo moje prisustvo i prisustvo mog sina, nanosi Vojvotkinji, ali Vas molim, nemojte zbog toga mene kriviti. Moja krivica je, u svemu tome, najmanja. Ne prezirite me. Moje čedo je jedino što imam, a i njega će mi, sigurna sam, uskoro oduzeti.

Sigurno ćete se zapitati zbog čega Vam pišem. Nije to zbog toga što želim sebe da opravdam, nije ni zbog toga što, duboko u duši, osećam gnev prema svetu koji mi je uskratio ono do čega mi je najviše stalo, a to je mir porodičnog doma. Niti je zbog krvoločne životinje kojom ste ukrasili moj portret. Zapravo, još dok smo radili u Vašem studiju, imala sam potrebu da Vam prenesem jedan detalj iz mog života, za koji smatram da će Vama biti interesantan. Na žalost, nije se ukazala prilika. Kasnije sam, pomalo ljuta na Vas, želela da Vam uskratim svoje saznanje, ali sam ipak odlučila da, makar i na ovaj način, saopštim vest za koju sam sasvim sigurna da je Vama namenjena.

Ispričaću Vam priču iz mog detinjstva. Vi, sami, znaćete koliko Vam je važna.

Moja majka nije imala puno nakita, ali je posebno bila ponosna na bisernu ogrlicu, poklon ambasadora Firence. Kada sam znala da neću biti uhvaćena, uvlačila sam se u njenu sobu i igrala njenim nakitom. Sotona ne miruje, kažu! Avaj, jednoga dana, u igri, pukla je dragocena kopča od dijamanata i safira. Baš u tom trenutku neko se približavao sobi i ja sam se sakrila iza draperije. U sobu je ušla moja majka u pratnji izvesne dame koju, onako zaklonjena, nisam mogla videti. Njihov razgovor je kratko trajao i one su brzo napustile prostoriju, a ja sam se, nedugo potom, krišom izvukla, prethodno vrativši uništenu ogrlicu na mestu. Jasno Vam je da je moje zlodelo ubrzo otkriveno i ja sam bila prvi okrivljeni. Pokušala sam da se izvučem iz neprijatne situacije i slagala sam. Da, maestro, slagala sam! Rekla sam da je to sigurno uradila ona žena koja je pre neki dan bila u kući. Možete li zamisliti moj užas kada se ruka moje majke spustila na moj obraz uz te&∓ˇke reči. Ni danas Vam ne bih mogla reći šta me je više zabolelo. 
- Nikad, nikad, nikad, ova žena ne bi uništila bilo šta na svetu, niti bi taknula nešto što joj ne pripada! - vikala je moja majka. I ja sam znala da sam izgubila poverenje one koju sam, do tada, najviše volela.

Zapitaćete se kakve to veze ima sa Vama, maestro. Reći ću Vam. Zapamtila sam reči koje je dama izgovorila, upravo zbog toga što sam i sama bila veoma uplašena. Rekla je: - Margerita, u velikoj sam opasnosti. Svi mi. Poruči majstoru Leonardu da uništi mapu, ali da nekako nadje način da je zapamti. Mi znamo da je on za to sposoban. Čuvaj se Margerita, zlo ne miruje. Dobra moja, čuvaj se! I to je, maestro, bilo sve. Znam da Vam moja majka, u silnom strahu, nije prenela poruku. Zato Vam je ja sada prenosim, iako mi njen sadržaj nije sasvim jasan. Nadam se da će Vama pomoći. 

Još jednom ću Vas zamoliti da moje grehe ne shvatite kao moj izbor. Ne, mi nismo stvoreni po liku božijem, ili Bog koji nas je stvorio i nije tako dobar. Ne, maestro, ja nisam izgubila svoju veru, mene je samo napustila nada.

Ostajte mi u dobrom zdravlju, poštovani i setite se, samo ponekad, da velika ruka ne grabi uvek više, već i više može od sebe dati. Molite se za moju dušu, srce su mi, odavno, zgazili.

Vaša Cecilia Gallerani

U Milanu, 15. jula, godine Gospodnje 1491.



Pismo velikom majstoru i umetniku Cecilia je poslala po odanom i pouzdanom sluzi, u ranim jutarnjim satima. Te iste noći jedan od mladih Leonardovih učenika našao se sa izvesnim, maskiranim čovekom na obali reke Po. - Sve sam pretražio i nigde nema ničega. Nisam uspeo da, medju majstorovim skicama, nadjem bilo šta što bi bilo nalik mapi. Pokušaću da... - njegove reči je prekinuo udarac od kog mu je glava poletela u stranu, a krv pokuljala iz usta i nosa. Skoro istovremeno osetio je, pod grlom, hladnoću bodeža. - Traži dalje. - bilo je sve što je maskirani rekao, a zatim je, ošinuvši konja pod sobom, nestao u noći. Mladi učenik se stresao, dok mu se odvratna tečnost slivala niz nogavice. Strah koji je osećao bio je gotovo opipljiv. Nije mogao da vidi lice čoveka, ali svi su znali da se ispod maske krije Mikeleto, okrutni ubica Čezara Bordžije. - O, Majko Božija! - prošaptao je sebi u bradu - Šta sam to učinio!

nastaviće se...

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Leonardo da Vinči 2 (čuvari tajne 13)

Posmatrao je tek započetu sliku sa neizrecivom ljubavlju, ali i setom. Biće njegova, samo njegova. Ma gde išao nosiće je sa sobom i nikada je neće ispuštati iz vida. Ona će biti njegovo zaveštanje i njegovo iskupljenje. Biće slobodan. Leonardo je duboko uzdahnuo i okrenuo se bojama, slikaće je dugo.


Leonardo da Vinči se setio mladosti, dana provedenih u Firenci, pod zaštitom svemoćnih Medičija, svojih prvih radova i setio se nje. Ona je prva došla i pričala sa njim dugo, dugo. A on je, onako mlad i lud, slušao ne trepćući, zaustavljajući dah, u strahu da će je samo jedan njegov pokret prekinuti, da će zaustaviti tu bujicu reči koje je upijao kao najsladje vino toskanskih vinograda. Posle nje došlo ih je još dvoje, a on je, već tada, bio preobraćen, prestao da pije, jede meso, kupao se redovno, spavao sam u postelji i molio Jovana Krstitelja da mu da snage da svoj zadatak sprovede u delo. Težak, isposnički život, koji je sebi nametnuo, nije mu uvek lako padao. Noći su bile najgore, posebno zimi kada bi hladna postelja podsećala na sve užitke kojih se odrekao i jedino su njegova istraživanja, njegovi izumi i želja za znanjem pružali utehu u tom prljavom svetu, lišenom ljudskosti i punom zlobe. I njegovo slikanje. Slikao je svaki dan. Skicirao, pisao... Svaki dan je bio ispunjen umetnošću i željom za znanjem.

Ona mu je ostavila, rukom grubo iscrtanu, mapu i rekla da je veoma važna i da će jednom neko doći po nju. Molila je da je dobro čuva, jer je jedna mapa već izgubljena i to je bio veliki gubitak. Znao je šta ona predstavlja, sve je znao i užasavao se pomisli da je čuvar blaga koje može spasiti mnoge, ali, na isti način, naneti nevidjeno zlo i izazvati smrt mnogih, dobrih ljudi. I njegovu sopstvenu. Smrti se nije bojao, ali nije želeo sa takvom tajnom otići u grob i nestrpljivo je čekao odabranog. Kada su došli, bilo je prekasno. Crkva je nekako saznala za njih i njihovu pripadnost katarskoj veri. Uhvaćeni su i stavljeni na muke. Pokušao je da im pomogne, ali se njegov pokušaj završio zatvarenjem i gnusnom optužbom za sodomiju. Samo je posredovanje Medičija uspelo da ga oslobodi tamnice, ali će ga užasna, lažna optužba pratiti celog života. Nije više mario. Sada je bilo važno zaveštati mapu onome ko će znati šta sa njom valja činiti. Original je, u strahu, odavno uništio, ali je pamtio svaku crtu, svaki detalj, svako slovo. A sada je našao i način kako da je prenese dalje.

Leonardo da Vinči - Leda i labud

- Leonardo da Vinči - Leda i labud

Predao je sliku Djokondinom suprugu i za nju bio solidno plaćen. Da mu novac tako očajnički nije trebao odrekao bi se nagrade. Ovako, iskoristiće ga za nova platna, materijal i boje. Veliki majstor je bio spreman za svoje najveće delo. Nova vera mu je nalagala da budućim naraštajima ostavi u zaveštanje znanje. Samo znanje. I svaka slika koju je uradio, svaka skica, svaka freska sadržala je u sebi tajne znake, kodove i simbole i svako ko je želeo da se bavi proučavanjem mogao je da ih rastumači. Ipak, ne baš tako lako. Leonardo nije bio toliko glup, nije znanje za svakog, znao je. Znanje se može i zloupotrebiti, a toga se uvek najviše plašio. Plašio se i svog znanja i umeća i puta koji je bio pred njim. Veoma se plašio, jer, na neki način, izneveriće svoju veru i svoja uverenja, izneveriće Jovana Krstitelja, svoju težnju za mirnim životom. Čezare Bordžija ga je, iznenada, pozvao da mu se pridruži, to kopile jedne putane i samog sotone. Prezirao ga je i nije razumeo poreklo harizmatičnosti kojom je ovaj plenio, kako žene, tako ostale avanturiste koji su se oko njega okupljali i bili mu slepo poslušni. Nije shvatao njegovu žedj za krvlju, ni potrebu da vlada, nasledjenu od oca, pape Aleksandra VI. 

Leonardo se spremao da se, dobrim delom, odrekne umetnosti i posveti inženjerstvu. Gradiće ratne mašine. Mašine koje će služiti za razaranje, uništavanje i ubijanje. Došla mu je u san, prvi put, obasjana svetlošću, zračeći toplinom, kakvu već godinama nije osetio. Zapravo, nije osetio nikada. Rekla je da tako treba, da će okajati svoje grehe u nekom drugom životu, da je tako sudjeno. Rekla je da mora... Odmah je shvatio da još ni jedan slikar nije naslikao njeno lice. Nije ni mogao, bilo je to lice 1000 žena u jednom. Znao je, ni on je neće naslikati, nikada. Nije smeo, a prvi put u svom životu nije ni znao kako.

Ne, Leonardo nije bio uplašen svojim nametnutim, novim pozivom, Leonardo je bio užasnut. Nije mogao da bira.


Leonardo da Vinči Bogorodica medju stenama

 - Leonado da Vinči - Bogorodica medju stenama (1505. 1508.)

***

Leonardo je posmatrao svoju, tek završenu sliku. Nije imao problema sa Djokondinim likom, živo se sećao mlade žene, njenog osmeha i slikao je kao da se ona nalazi pred njim. Dugo je razmišljao kako da ucrta sve detalje mape, a da oni golim okom ne budu vidljivi. Rešenje mu je došlo jedne noći kada je san odbijao da mu podari blaženstvo odmora. Godinama je sliku nosio sa sobom, godinama je ucrtavao crte, crtice, sitne brojke i slova. Bilo ih je po celoj slici, a lik Djokonde ostao je neizmenjen, baš kao i na prvoj. Jednog dana, neznano kog, neko će je protumačiti. Načinjena je za dobrobit čovečanstva, i to ga je tešilo. Samo dobar čovek, samo odabran, najbolji od najboljih, uspeće da je nadje. Nije izneverio veru, ni Jovana Krstitelja, ni dobre ljude hrišćane. Nije izneverio sebe, a to je bilo najvažnije. Leonardo da Vinči je umotao sliku Djokonde  u čisto platno i ostavio je ispod kreveta. Mogao je mirno da umre. Najveći slikar, arhitekta, inžinjer, izumitelj, vajar, jednom rečju najveći umetnik svih vremena, uzor svim umetnicima renesanse, a i onima koji će kasnije doći, Leonardo di ser Pietro da Vinči, umro je u Francuskoj u Amboazu 02. maja 1519. godine. Po njegovoj želji kovčeg je pratilo 60 prosjaka.

Portret Djokonde, poznatiji kao Mona Liza, danas se nalazi u Parizu u Luvru. Svake godine milioni posetioca dive se slici koja se smatra najlepšom i najvrednijom na svetu. Ne bez razloga. Ne bez razloga! Mona Liza čuva tajnu. Najveću tajnu od postanka svega što postoji, do konačnog kraja.

Leonardo da Vinči
 
- Leonardo da Vinči - aautoportret

nastaviće se...

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Leonardo da Vinči (čuvari tajne 12)

Leonardo da Vinči se nervozno šetao velikom prostorijom. Raspustio je svoje učenike i danas je želeo da sam, u miru i tišini, dobro razmisli šta mu je činiti. Ljutnja i bes su se ocrtavali na, već pomalo izboranom, licu umetnika. Posla je bilo sve manje, samim tim i novca. Vatikan je odbijao da mu poveri oslikavanje, zidanje i sve poslove je dobio onaj pompezni, mladjani Mikelandjelo koji nije umeo čestito ni kičicu da drži u ruci. Koračajući u krug, sve brže, zastao je pred, jednostavnom krpom, prekrivenim platnom. Ne razmišljajući dugo, strgnuo je krpu i ukazala se, tek započeta skica lepe, mlade žene. Žene koja se smeši.



- Svi oni su budale! - govorio je tiho, sebi u bradu. - Pohlepni, gramzivi, ljigavi stvorovi, izmet satane, nakaze ljudskog roda.

Leonardo da Vinči Cecilia Galerani

  -Leonardo da Vinči - Cecilia Galerani 1489/90.

Cecilia Galerani! Lodoviko Sforca je tražio da uradi njen portret. Svi su je smatrali ljupkom i duhovitom, ali on, Leonardo, on je prozreo tu ženu, ljubavnicu kneza Milanskog Vojvodstva, koji je vladao umesto svog nećaka. Video je on u njenim očima gramzivost i lukavost, svojstvenu samo ženama spremnim na sve. Dok su svi mislili da hermelin u njenim rukama predstavlja čistotu i simbol velikog vojvode, on je znao da je hermelin jedna mala, ali krvoločna životinja, koja svojim sitnim zubićima kida plen na sitne komade. Tako je i Cecilia iskidale srce, nevino srce sirote Beatrise D'Este, Lodovikove supruge. Patnja, koju je Beatrisa trpela zbog te žene, dobrim delom je doprinela njenoj preranoj smrti. Beatrisa, izneverena i razočarana, nije više želela da živi. Leonardo je to osetio svaki put kada bi je slikao. Nijedna žena nije zračila takvom dobrotom, takvom humanošću i životnom radošću. Milano je procvetao njenim dolaskom. Ona je u Milano dovela najbolje umetnike, održavala najveće proslave, organizovala najlepše balove. Oplakivaće je dok je živ. 

Beatrisa D'Este

  -Leonardo da Vinči - Beatrisa D'Este 1490.

Portretisao ih je uvek onako kako ih je sam video, kakvi su, zaista, bili. Uvek je imao osećaj, uvek je znao, poznavao im je dušu, za njega je bila transparentna i nisu od njega mogli ništa sakriti. Skorojevići, samo im je novac i vlast dodeljivala značaj koji su posedovali, bez novca i moći bili bi niko i ništa. Samo bedni crvi u prašini vremena. Zlo kojim je njihova duša bila zatrovana, ocrtavalo se u svakoj njihovoj pori. Prezirao ih je. Mrzeo je njihovo bogohuljenje, njihove ratove, njihovu hranu i bogatstvo kojim su bili okruženi, oni, tako siroti duhom i beskrajno prazni. I surovi u svojoj raskalašnosti. 

A onda se pojavila ona. Djokonda, žena običnog, doduše bogatog, trgovca. Njemu sasvim neinteresantna. Malogradjanštinu je prezirao, možda najviše. Odlagao je slikanje koliko je mogao, ali je ona bila veoma uporna i jednog dana se pojavila u njegovom ateljeu, potpuno spremna da iz njega nikada ne izadje. Očajan, ali rešen da je se što pre otarasi, počeo je sa pripremama i dao joj osnovna uputstva za poziranje. Grleno se nasmejala, a njen zvonki smeh je odjeknuo prostorijom, namestila se kako je sama htela i osmehnula osmehom koji je pokazivao belinu njenih, još uvek zdravih, zuba. Iznenadjen, besno joj se obratio:
- Sinjora, zatvorite ta usta, znate i sami da je osmeh zabranjen na slikama, crkveni propis. 
-Maestro! - uzviknula je ljupko. - Pogledajte, napolju je sunčan dan, ja sam noseća i rodiću dete uskoro, a danas me slika najveći majstor svih vremena! Najveći! O, maestro, ne možete mi zabraniti da budem srećna, ne danas!
I Leonardo ju je tada prvi put zaista pogledao. U njenim očima nije video ništa sem odistinske sreće i čiste ljubavi prema svemu što postoji. Video je radost življenja, nevinost i čistotu. Baš kao voljena, nikad prežaljena Beatris D'Este, ovog puta lišena razvrata koji je okružuje. Prvi put u svom životu, veliki slikar, arhitekta i izumitelj počeo je slikati sa elanom i žarom, svojstvenim samo onima koji su postigli svoj cilj. Onima koji su našli ključ sopstvene duše i završili sa traganjem.

Mona Liza Leonardo da Vinči

  - Leonardo da Vinči -  Mona Liza (Djokonda) 1503.-1506.

nastaviće se...





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Bogumili (čuvari tajne 11)

Boromiru i Ani nije bilo teško ugostiti Bernardu, sestru po veri. Malo ribe i voća bilo je dovoljno i njoj i njegovoj porodici. Bernarda, koja beše primila konsolamentum, odrekla se svih materijalnih stvari i posvetila širenju svog uverenja. Čistota tela i čistota duše jedini su put ka svetlosti i iskupljenju ovozemaljskih greha. Ispričala je Ani i Boromiru svu strahotu koju su katari pretrpeli posle zauzeća Karkasona, uporišta tih dobrih ljudi posvećenih dobrobiti čovečanstva, očuvanju mira i jednakosti. Učeni i pismeni, održavali su svoje mise i ispovesti u svojim domovima, prezirali hramove, raskalašno sveštenstvo i luksuz, primanje milostinje smatrali nečasnim. Kao takvi postali su trn u oku velikodostojnicima Vatikana, a Langedok, lep, bogat i plodan poželjan plen Francuskoj kruni i svetoj stolici.

- Dobri moji ljudi, - pričala je Bernarda - Inoćentije se neće smiriti dok nas sve ne istrebi. Učinili smo sve što je u našoj moći da zaštitimo naše svete spise, da sačuvamo glave naših koliko god je to moguće. Ja vam se zahvaljujem na gostoprimstvu, ali se neću ovde dugo zadržavati. Moj zadatak nije još završen i za koji dan put će me odvesti u Milano. Do tada imam još jednu molbu. Jedna mapa je ušivena u moju mantiju. Nerazdvojiva je od knjige koju sam vam već poverila na čuvanje, ali je nisam želela ostaviti na istom mestu. Molila bih vas da tu mapu čuvate, gde god mislite da će biti sasvim sigurna, možda najbolje kod vas, jer ste vi zaštićeni svojom lažnom katoličkom verom, i niko u vas neće sumnjati. Mapa je veoma važna i jednog dana neko će doći po nju. Tu osobu ćete prepoznati po već ustaljenoj lozinki, i njemu ćete mapu predati, ali bez knjige. Tako je mnogo sigurnije. Uz mapu je priloženo i pismo sa uputstvima. Toliko o tome. Čuvajte se, dobri moji ljudi, za nas više neće biti mira za hiljadu godina. Doba mračnjaštva se nastavlja. 

Dva dana kasnije Bernarda je napustila Stolac i Boromirovu porodicu. O njoj nikad više ništa nisu čuli. Mapa, dobro sakrivena u Boromirovoj kući, pekla je dušu ovog čoveka. Po nju niko, nikad nije došao.

Dvadeset dugih godina trajao je krstaški pohod na provansalske katare. Spaljivani na lomači, mučeni i ubijani na bestijalne načine, nestali su iz Langedoka, a njihovu zemlju aneksirala je Francuska. Njihova vera, ipak, zahvaljujući preživelima opstala je. Bosanski bogumili, pred najezdom Turaka, već vekovima proganjani od zvanične hrišćanske crkve, polako su se preobraćali u islam. U svojim domovima ispovedali su veru koju su jedino smatrali čistom, tajno i u stalnom strahu. Za njihovim svetim spisima još se traga. I još se ubija zbog njih.

nastaviće se....

mapa i kompas

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Izveštaj jedne uličarke

- Ćero, mama je od 12. do 19. uličarka, – kažem mojoj devojčici -  aj’ spremi mami htz opremu.

- Mama! – buni se moje dete – Kako možeš da kažeš tako nešto!?

Pa šta, eto mogu, a i istina je, nema tu šta da se krije, mama će u tom periodu raditi na ulici i zato spremamo: duge gaće, topli donji deo pižame, vunene pantalone, običnu potkošulju, potkošulju sa dugačkim rukavima, debelu rolku, prsluk sa džepovima, džemper sa kapuljačom, 3 broja veće čizme, obične čarape, čarape od čiste vune i dugačku, staru, rusku bundu. Bunda nema više kopčice, ali to je, u stvari, pogodnost. Kada služim mušterije lepo landara, dok na njih čekam mogu fino da je obavijem oko sebe.

U mojoj ulici bude mirno kada stignem, jer dolazim medju prvima. Nije mi zapao ćošak, najbolje mesto, ali sam ja zadovoljna i sa mojim. Bože, molim te, samo da kiša ne padne!

„Gazda“ uzima pare unapred. Osam ‘iljadarki ovaj put, za osam dana. ‘Ajd' da kažem da je pošteno. Bar ne zakera za „radno vreme“, radimo kol’ko ‘oćemo i koliko možemo. Ja sam sama sebi i radnik i šef, pa radim po vasceli dan, a često i do pred samo jutro.  Doduše, noću sam unutra, u toplom, al’ ipak… Nijedan šef mi nije bio toliko djubre, ali lova je lova. Što duže na ulici, veća šansa za zaradu, brate. A lova mi treba, eto, ‘ajd da se ne zezamo.

Polako stižu i ostali, ona riba sa ćoška, raširila se u širinu i dužinu, kao da njoj treba najviše! Ej, bre ženo, svi smo mi u istim bip, mislim se, al’ mudro ćutim. Ma, biip, treba i njoj! Treba svima, nama slobodnim umetnicima posebno. Mi smo posebna sorta. Dok platiš svoj deo ulice, dok uložiš u robu, pa putni troškovi i ostalo, a rad čak i da se ne računa, ne ostane uvek baš bog zna šta. A ima medju nama i diplomiranih inžinjera i ekonomista i akademskih slikara.. Ej, ima i jedna doktorka. Hirurg, kaže, ma biip ga, valjda ne laže. Najviše je ekonomista, jedan bio direktor, aha. Propala mu firma. Gledam ga kako se folira na ulici, ma nije ni čudo što je propala.

Poneko ima i jednog, stalno zaposlenog, člana porodice, takvima je lakše. Koji redovan dinar moćna je stvar. Al’ kad je i taj dinar bedan, mora se… Nekada nekog od njih zameni žena ili muž. Znaš kako je, kad je napolju minus, dobro ti dodje svaka ispomoć. Ne zarade oni zbog toga više, ali ono… Neki su kraće od mene na ulici i ja pratim njihovo usavršavanje. – Eno je moja Dušica! – nežno kaže bivši komercijalista, A Dušica žuri, sirota mukica, i još se oko nje širi miris zaprške. – Kuku, rasteraće nam sve mušterije! – viče bivša bankarka.  U poslednje vreme Dušica sve više kasni, muka joj, valjda, i od ulice i od nas, a i od mušterija. Komercijalista kuka: – Gde je, bip joj materina, bip je kad dodje, bip bip bip!!!! – Ma ćuti, bre čoveče, pusti ženu, vidiš da je mušterija sve manje. Izgubila motivaciju. – kažem mu. Zna on, al’ i dalje bipće, tja.

Izvin’te me sad, moram da idem. Od sutra sam na ulici. Al’ obećavam, nastaviću o svemu da vam pišem, čim završim „angažman“. Stare mušterije znaju gde mogu da me nadju, a i vi ostali slobodno dodjite! Čisto, onako ljudski, da se popričamo, a daću vam malo i za džabe, majke mi. Samo malo. Od toga se živi, nema preterivanja i razbacivanja, hehehe.

Bože, samo da kiša ne pada i da ne duva prokleta košava. Košava mi je najgora!

nastaviće se….

P.S. Joj, moram i da vam se pohvalim! Ćera mi iz prve položila testove za vozački, ljubi je majka! A učila samo tri dana. Joj, mislila sam da od toga neće ništa da bude. Kako me obradovala, nemate pojma. Sad će ona majku svoju na pos’o da vozi, da majka ne moljaka komšije i ne plaća skupe taksije. Samo još i vožnju da položi, ih, biće mama na konju! I da joj da Bog da nikad, nikad ne radi na ulici, joj. Izvinite ako sam vas rasplakala, nisam imala nameru. I ne brinite za mene, u naredna tri dana, u Zmaj Jovinoj, ima da se navatam love, bre! A možda mi, ovaj put, i ćošak zapadne!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 ... 44 45 46  Sledeći»