Karkason (čuvari tajne 10)

Gospa Mari, grofica od Tuluza, zatvorila je Bibliju i pomilovala najmladje čedo po glavici. - Neka ti zvezda uvek obasjave puteve, mala moja. - tepala je - Ali prvo, prvo moraš da stigneš do nje. Devojčica je pokazivala izuzetnu zainteresovanost za učenje i pisala je i čitala veoma napredno za svoj uzrast. Grofica je bila zadovoljna. A sada je čeka najteži zadatak u životu. Sela je i napisala pismo, ono za koje se nadala da nikada neće morati da napiše. Reči su se sporo i teško odvajale od pera, baš kao i suze koje su se slivale niz njeno blago lice.  

Ševalijer Boromir 

Nadam se da Vas ovo pismo zatiče u dobrom zdravlju i da Vam moja malenkost neće poremetiti utabane staze. 

Ševalijer, ne jurite u sutra, već tražite put do zvezda, jer, ako ne stignete do zvezda, o čemu ćemo, večnost provodeći, pričati!?

Sada Vam je, sigurna sam, sasvim jasno šta vam je činiti.

Osećam potrebu da Vam iznesem trenutno stanje stvari. Ševalijer, Karkason je pao. Pakleni plan Inoćentija i njegovog demonskog sluge Simon de Morforta je počeo da se ostvaruje. Trenkaveli su pobijeni, svi do jednog, a naši perfekti i vernici opljačkani i proterani goli. Karkasonom sada vlada de Morfort. Jednom zapaljena lomača, neće se više nikad ugasiti, bar ne dok nas je ijednog. Ševalijer Boromir, započele su pripreme za raseljavanje naših pravednika. Naša verovanja, naš consolamentum, mora se očuvati, po svaku cenu. Toskana i Milano će nam otvoriti svoja vrata, a znam da možemo računati i na Vas i Vaše dobre ljude. To nema spora i o tome ne brinem više. Ipak, ono što ću od Vas tražiti, što moram tražiti, iako znam da je teško i dušu mi mori jad zbog zadatka koji Vam poveravam. Oprostite mi ševalijer, što na Vaša pleća stavljam ogroman teret, ali rečeno mi je da se samo Vama mogu obratiti.

U mom domu nalazi se naša perfekta. Knjiga je kod nje. Trenkaveli su je spasili u poslednji čas. Mogu je zaštititi još samo nekoliko dana, a onda će je vitezovi Hrama, uz Božiju pomoć, dovesti do Vas. Pomozite joj ševalijer, tako Vam svetlosti i pripremite sve za njen dolazak. Sa knjigom znate šta Vam je činiti. 

Molite se za nas i naše dobre ljude i žene, dobri moj Boromir. Ostajte mi u dobrom zdravlju i neka svetlost uvek obasjava Vaše pute. Vaše uzdignuće biće nagrada za Vaš trud, znam to.

Vaša M.

U Tuluzu, 25. septembra, godine gospodnje 1209.

tvrdjava Karkason Francuska

Zapečaćeno i dobro sakriveno pismo je uobičajenom poštom, koju su provansalski Katari koristili krenulo na put. U Bosnu.

Jedan trubadur, neupadljivo obučen, lako je našao onog kome je pismo bilo upućeno. Bosanski bogumil Boromir, satima je gledao zapečaćeno pismo. Znao je šta u njemu piše, čak i bez čitanja. Reči lozinke, davno naučene i urezane u sećanje, iskrsnule su mu pred očima. Svaka reč imala je svoje značenje. Hladan znoj mu se slivao niz ledja. Iskreno se nadao, čitavog svog života, da ovaj dan nikada neće doći.

- O gospo Mari, lomače su zapaljenje davno, davno i neće se ugasiti sve dok je živog stvora. - izgovorio je naglas, uz uzdah.

Boromir, Srbin poreklom, katolik pred svetom, u svom domu posvećeni bogumil, učen i obrazovan kao što je većina bogumila bila, jer znanje je privilegija svakog umnog stvora, spalio je pismo na otvorenom ognjištu i pozvao svoju suprugu. Oženjen iz ljubavi, takodje pripadnicom tajne vere kojoj je pripadao, provodio je, sve do sada, miran život u Stocu. Vera u dualizam, ostavština Zaratustre i Manija, vera u seobu duše, jednakost medju ljudima, kako muškima, tako i ženskima, težnja ka učenju i saznanju nije se dopadala crkvenim velikodostojnicima. Što ljudi manje znaju, to manje razmišljaju i manje pitaju, stav je crkve i Vatikana. Zbog svojih uverenja, bogumili i njihovi langedoški pandani, katari bili su nemilosrdno proganjani. 

- Dolazi nam jedna perfekta, Ana. Sa njom dolazi i naša propast. Pomolimo se za spas svih naših dobrih ljudi i njihovih duša, jer ponovo za nas više neće biti mira ni predaha. - obratio se Boromir supruzi. Nekoliko dana nakon njihovog dugog i tihoh razgovora, na vratima njihovog doma pojavila se mlada devojka umotana u dugu crnu mantiju. I pored skoro ledene studeni, na nogama je imala samo obične sandale. U levoj ruci nosila je malu činiju za jelo, a ispod mantije se krila najveća svetinja. Knjiga zbog koje su umirali i zbog koje će tek umreti mnogi dobri ljudi. 

- Zovem se Bernarda. - tiho je rekla. Hvala vam, dobri moji, što me primate u svoj dom. Vraćam vam vaše blago na čuvanje. 

Knjiga znanja se vratila na isto mesto sa kog je, samo sto godina ranije, krenula u Langedok. Boromir je smatrao da će stećak dobro poslužiti kao sklonište. Noću, krišom, kada je znao da ga niko neće videti, knjigu je zavukao u tajnu pregradu stećka i pomolio se. Ona će tu biti na sigurnom. Bar neko vreme.

nastaviće se... 

stećak u Bosni

                                                   

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Učiteljica života

Putovanje u prošlost može nam omogućiti da bolje sagledamo sadašnjost i lakše shvatimo uzroke i posledice nasledja koje su nam zaveštali svi oni koji su ovim svetom živeli, a posebno vladali i imali, manji ili veći, uticaj na tokove bivstvovanja, kako svoje sopstvene, tako i svih savremenika, ali i naše sopstvene, danas. Šteta što to putovanje nismo u mogućnosti da obavimo nekim vremeplovom, onako kako to radi svaki čestiti turista, već smo prinudjeni da, ako to želimo, prevrćemo gomilu starih, prašnjavih knjiga, iščitavamo biografije i autobiografije, hronike,  putopise i eseje, a sve u nadi da će nam istorija, ta varljiva i promenama sklona nauka, pokazati prave smernice i ukazati na, davno učinjene, propuste, pogreške i loše povučene poteze,  te nam, na taj način, ukazati šta nam valja činiti da grešku ne ponovimo.  Naravno, rekoh već, samo ako želimo. A u većini slučajeva ne želimo. Mukotrpan je to posao i, ruku na srce, nikada ne možemo baš sasvim biti sigurni koliko su istorijski podaci, kojima raspolažemo, tačni i korektni. Da li je Ana Bolen, majka Elizabete I, zaista bila toliko sklona porocima, da li je Kleopatra bila toliko luda da pije izmrvljene bisere sa vinom, koliko vojnika je branilo Grčku od gnusnih Persijanaca, zajedno sa 300 neustrašivih Spartanaca, da li je Odisej lutao 10 godina? Sve dok ne izmisle vremeplov, mnoga pitanja će ostati bez odgovora, pa i ono: ko i zašto je ubio Džona F. Kenedija. I ko su nam, tokom prohujalih vekova, bili prijatelji i da li su zaista bili prijatelji. To vam je istorija, varljiva nauka, zaista!

Ipak, narod koji ne poznaje svoju istoriju osudjen je da je ponavlja. Iznova i iznova, da pravi iste greške i ispašta zbog svojih sopstvenih promašaja. To je kao da umireš stotinu puta. Isti slučaj je i na globalnom nivou. Šteta! Samo kada bi malo začeprkali po starim, prašnjavim knjigama, možda bi nam bilo malo jasnije šta sve, sem Alfreda Nobela, razdvaja srednjevekovne asasine od modernih terorista, bombaša-samoubica i, što je još važnije, šta ih to spaja, šta je dovelo do razjedinjenja hrišćanstva, kako je i na koji način, došlo do stvaranja supersila, zašto je razbijena Jugoslavija i kome je bila trn u oku. Saznali bi da je humanista, onih pravih, zapravo bilo jako malo i da su svi naučnici, revolucionari i reformisti bili vodjeni isključivo svojim ličnim, sitnim interesima, ili, što je još gore, krupnim interesima veoma krupnih tajkuna, koji vladaju, čini mi se, još od kamenog doba. Čast izuzecima, njima se klanjam i ponizno molim za oproštaj! Isti onaj, ranije pomenuti Nobel, mučen, najverovatnije, grižom savesti i svestan za čega će njegov izum biti korišćen, zaveštava fond za dodelu nagrada, koje će, opet manje ili više, nezasluženo dobijati razni "mirotvorci" i poneki književnik spreman da prožvaće, već servirano mu, delo. Kao po pravilu, ova nagrada će zaobići upravo one koji je najviše zaslužuju.  One koji misle svojom glavom, ne kradu i ne šalju tudju decu u svoje ratove. 

Mapa sveta

Više puta su mi rekli da je istorija jedan veliki smor i krajnje neinteresantna. Takvima ću, od srca, preporučiti Monti Pajtonovce i slične komedije. Čak i tako izvrnuta i smešna, istorija ostaje istorija, sklona promenama, u zavisnosti od toga ko je stvara i ko je prenosi dalje, ostaje učiteljica života, pa ma šta vi rekli. 

Homer
Homer

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Draga Mašin srpska kraljica

Diviti se lepoti jedne kraljice Sisi, sasvim je opravdano. Ono što je totalno neopravdano je što smo zaboravili koliko su i naše kraljice bile lepe, koliko nesrećne i koliko su, u svoje vreme, značile svom narodu. Jedna od najtragičnijih, i svakako najlepših je Draga Mašin, supruga kralja Aleksandra Obrenovića i kraljica Srbije od 1900. do svoje smrti 1903.

Draga Mašin

Poreklom iz bogate porodice iz Gornjeg Milanovca, Draga je bila veoma obrazovana žena, govorila je nekoliko stranih jezika, pisala je pripovetke, romane, bavila se prevodilačkim radom i, uprkos velikom bogatstvu svojih roditelja, veoma rano počela samostalno da zaradjuje za život. Veoma rano su je udali za rudarskog inžinjera Svetozara Mašina i taj brak je okončan posle tri godine nakon Svetozareve smrti. Bila je član srpskog novinarskog društva i urednik časopisa "Domaćica". Nakon smrti roditelja, prinudjena da se stara o članovima svoje porodice, Draga se našla u nezavidnoj situaciji te je morala da potraži neophodne izvore prihoda. Za vreme braka imala je priliku da upozna kralja Milana Obrenovića, dobrog prijatelja njenog prvog muža. Poznanstvo sa kraljem i kraljicom Natalijom rezultiralo je prijateljstvom izmedju Drage i kraljice i Draga postaje njena dvorska dama i pratilja posle razvoda Milana i Natalije. Draga prati kraljicu majku po Francuskoj i Rusiji u kojoj upoznaje mladog kralja Aleksandra. Hroničari tvrde da su se Draga i Aleksandar upoznali na plaži u Bijaricu, na Atlantiku i da je Draga, tom prilikom, Aleksandra spasila sigurnog davljenja. Ljubav izmedju kralja i 10 godina starije udovice je buknula i više joj ništa nije moglo stati na put. Uprkos velikom protivljenju kako Milana i Natalije, tako i srpske vlade, par se venčao 23. jula 1900. godine. Aleksandar je insistirao na odluci da srpske kraljice moraju imati srpsko poreklo što je dovelo do ostavke vlade i čaršijskih ogovaranja. Kum na venčanju je bio lično ruski car Nikolaj II Romanov.

Kraljica Draga i kralj Aleksandar


Sve veće nezadovoljstvo izborom supruge i nove kraljice, upereno protiv kralja Aleksandra, dovešće, na kraju, do tragične smrti ovo dvoje ljubavnika. Tri godine, koliko su proveli u braku, dovoljne su da se napiše bar tri romana o njihovim životima. Milan i Natalija su se odrekli Aleksandra, Draga je imala lažnu trudnoću, Milan je umro van Srbije, u Beču, ne želeći da se vrati u zemlju u kojoj njegovo ime sramoti sin, niti da u njoj bude sahranjen. Kada je ustanovljeno da je trudnoća fantomska i da je nikada nije ni bilo, neprijateljstvo prema kraljici raste iz dana u dan, a sa njim i neprijateljstvo prema kralju. Opšta ekonomsko-politička situacija u zemlji veoma je pogodovala nastanku frakcije koja će, na kraju, presuditi kraljevskom paru.

Kraljica Draga Obrenović


Sve što se o atentatu na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu moglo napisati, napisano je. Sve što se moglo reći, rečeno je. Jedan gnusan čin, zamišljen u potaji, izveden je do kraja. Jedna žena, kriva zbog svoje ljubavi prema čoveku koji je bio, ni manje, ni više, već kralj lično, mučki je ubijena i raskomadana. Intimni delovi njenog tela nošeni su, na bajonetu, po Beogradu, baš kao što su, nekad ranije, radili francuski revoluicionari po Parizu. Strašno, neoprostivo i svakako za pamćenje. I za osudu. Jedina srpska kraljica, srpskog porekla, kraljevala je samo tri godine i poginula od ruke onih koji su trebali da je čuvaju.

mesečeva vila

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Vita brevis

Vita brevis,
ars longa,
occasio praeceps,
experimentum periculosum,
iudicium difficile.

Život je kratak
Umetnost duga
Prilika prolazna
Istraživanje opasno
Presuda je teška.
Hipokrat
Botičeli radjanje Venere


Kada mudre reči prelete vekove dostojne su ponavljanja.
Koliko je život kratak i koliko je umetnost življenja teška, osetili smo, možda, najviše mi, pripadnici srednje generacije, još uvek nedovoljno stari da bi prestali da volimo rock & roll, ipak ne više tako mladi da ne bi oboljevali od raka, kardiovaskularnih bolesti, nostalgije i brige. Nostalgije za nekim srećnim vremenima koja se neće vratiti nikada više i brige za buduće naraštaje, našu sopstvenu decu, koja neće proživeti ni delić svih onih lepih stvari koje smo mi doživeli, neće se igrati onih igara koje smo igrali, niti će imati mir, ratom i bombardovanjem, nerastrzane zemlje. Dece koja će stasavati uz GMO hranu, video igrice, nezaposlenost i konstantno, uznemirujuće pitanje šta nam sutra može doneti, uz nadu da neće biti gore, sa gorkim saznanjem, stečenim iskustvom, da nam je nada uzaludna i da i od goreg gore postoji i vreba, spremno da iskezi zube i grize za srce.

Kroz, relativno kratko, vreme našeg bitisanja na ovoj planeti, razne prilike su se ukazivale i samo je od nas zavisilo da li ćemo ih prigrliti i usvojiti, ili ćemo dozvoliti da nam izmaknu. Da li ćemo na raskrsnici odabrati pravi smer, obično je stvar kockanja, čak i kada su nam oči širom otvorene, a čula izoštrena do krajnjih granica. Stvar trenutka, stvar sreće, razum ili srce, a prilika promakne dok lupiš dlanom o dlan. I čekaš, strpljivo čekaš, da se pojavi nova, sa strepnjom i željom da bude ona prava, ona koja će ispuniti tvoje snove. 

Čekajući, ponekad izgubimo strpljenje i počinjemo da istražujemo, da kopamo, da rijemo po sopstvenim dušama, po svom sopstvenom životu i životima drugih, izazivajući rane, otvorene, one koje dugo krvare i ne zarastaju. Nanosimo nepopravljivu štetu, čak i naraštajima koji će tek stići posle nas, razaramo i uništavamo, a sve pod pokroviteljstvom nauke i parolom "za bolje i sigurnije sutra", za sigurniju budućnost, za spašavanje gladnih, za mir u svetu... Sa druge strane, bez istraživanja ne bi znali ko smo, čemu težimo, od čega bolujemo... Opasno, istina, ali je već dovoljno opasno izaći na ulicu, neoprezno pretrčati put, okliznuti se na ledu, preterano se sunčati. I veoma je opasno neistražiti sebe samog, ustanoviti sopstvene greške, priznati ih samom sebi i ne pokušati da ih ispraviš. Dok još imaš vremena.

Da, život je kratak, a umetnost je dugovečna. Kolika će naša umetnost življenja biti zavisi isključivo od nas. A njoj će suditi oni koji posle nas ostaju. A kakve će kritike biti, koliko će presuda  biti teška, ili laka, zavisi od onog što ćemo im, svojim delima, zaveštati.

alisa u zemlji čuda

Proživeh dobar deo svog života baš kao Alisa u zemlji čuda. Sam život jeste jedno veliko čudo!
Ne dozvoli da prolazi uzalud. Vita brevis, ars longa!

 
 


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Secretum

Koliko ljudi je kroz moj život prošlo ne ostavivši trag!? Koliko pesama usamljene ptice nisam čula? Ili sam zaboravila? Kao maleni vrapčić, pod strehom šćućuren, sada stojim ovde, sama i poželim, o, kako poželim da se setim, da iz zaborava izvučem poneki trenutak sreće, zaključan duboko u meni. Za koga i od čega ga skrivam? Kao plašljiva veverica koja svoju zimnicu zaturi i gladuje pred kraj zime. Oslabljena, kao vučica uhvaćena u zamku. Da l' sopstveno telo da počupam, da potrgam dušu na deliće, na sitne, malene mrvice, pa da ih, onako bolna, skupljam i lepim delić po delić? 

Kao mali, šćućureni vrapčić, pokisao, mokar, gladan. Tako je i srce moje gladno, ogoljeno i uplašeno. Za sebe, za tebe, za danas, za sutra. Za vozove koji kasne, za napuštene pse, za bolesne i obogaljene, za decu u sirotištu, za nasukanog kita i pingvine na Antarktiku. Uplašena zbog svojih zbrkanih misli, zbog nemogućnosti da uradim nešto bolje, da pružim više, da celu sebe dam i da ne žalim. Da ne zažalim, nikada više. Da ne živim od sećanja, ne trgam požutele listove, okrenem čistu, belu stranicu i pišem, pišem, crvenim mastilom, dok me oči ne zapeku od suza radosnica... Da san pretvorim u javu i poletim. Pa makar i krila svoja spržila.

leteći andjeo

Šta me to sprečava!?

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 44 45 46  Sledeći»