Urlanje

Pokreni se, ustani, nije vreme za plač i jecaje,
nije vreme za samosažaljenje i očaj.
Toliko toga je vrednog, dobrog i poznatog.
A vredne stvari ne čekaju. One dolaze i odlaze.
Požuri. Ja ću ti pomoći.  Danas sam za tebe tu.
Obuci najlepšu haljinu, narumeni obraze i isturi grudi.
Devojko, danas je tvoj dan, sutra može biti prekasno.

urlanje vuka

Posvećeno svima onima koji usamljeni urlaju na zvezde, urlaju u sebi, misleći da niko neće čuti njihov zov. Bezgranični svemir, a mi samo jedno zrnce, mala, majušna trunčica nečega. Skoro pa ništa! Dve male trunčice, e, to je već nešto. Pružam ti ruku, pokreni se, zadnji je čas!

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Uliks 2 (čuvari tajne 8)

Simbologija, malo poznata nauka, bavi se proučavanjem drevnih simbola, i kao takva sklona je promenama, baš kao i sama istorija. Već od prve pojave simboli su predstavljali tajne znakove za one upućene, ali i odrednice za buduće generacije koje će umeti da ih rastumače na pravi način. Drevna pisma, posebno keltske i germanske rune, pune su simbola. Simboli, ipak, mnogo su stariji. Sve ono što se nije moglo, ili nije znalo objasniti, a posebno zabranjene reči ili pojmovi predstavljano je simbolima. Tajne poruke, tajne reči i izrazi, pa i ceo jedan tajni svet, predstavljan je simbolima. Mistični i zagonetni i danas zadaju muke onima koji bi da proniknu u njihove tajne i značenje. Od postanka čovečanstva, do današnjih dana, simboli su ostali upečatljiv vid ljudskog izražavanja i komunikacije. Ali nije svakom dato da ih tumači na pravi način, niti da ih razume.

Jedan od najčešće zloupotrebljavanih simbola je simbol zvezde petokrake. Od satanističkih kultova do komunističkog režima, zvezdi se pridaje negativan konteks, kao simbolu veštica, mračnih, paganskih obreda i ljudskih žrtava, sve do samog sotone. Mnogo bi se toga moglo reći o zvezdi petokraci i sve bi bilo netačno, sem jednog. Zvezda petokraka je simbol planete Venere i simbol 5 elemenata: vode, vatre, vazduha, zemlje i Žene!

***

Ildiko se, pod budnim okom Aje, smestila u šator kako je najbolje znala i umela. Stara Aja, kojoj niko nije znao godine, ali se nije usudio ni da pita, iako su svi pamtili da je oduvek bila tu, bila je prema njoj sasvim ljubazna. U početku nije puno govorila, samo joj je pokazala svoje dragocene biljke i praškove, razne mešavine koje je sama spravljala za vidanje rana, objašnjavala joj, sa puno strpljenja, čemu koja biljka služi, kako se priprema prašak i pričala joj o raznim bolestima koje se biljkama leče. Ildiko je upijala Ajine lekcije, ali u sebi je i dalje bila zatvorena i daleka, razmišljajući o svemu što joj se dogodilo. Nije se usudila da pita staru ženu kako je znala da je trudna i otkud joj ideja da će to biti sin, ali ionako ona nije želela to dete, začeto sa tiraninom kog je mrzela celim bićem i kom je sipala, bez trunke premišljanja, otrov u vino. Nije želela to dete, bio je to mali stranac koji je uzurpirao, baš kao i njegov otac, njenu utrobu, sisao njene životne sokove i rastao u njoj bez njene volje. Mrzela ga je i mrzela je dan kada će se roditi. 

Atila Bič Božiji

Atila strašni - Eugène'a Delacroix.

Tablice, ispisane čudnim keltskim runama, uredno poredjane u zabačenom kutku Ajinog šatora, i dalje su privlačile Ildikinu pažnju, baš kao i zlatna slika prelepe žene. Aja je i dalje odbijala da joj priča o slici, ali je jednog dana izvadila tablice, pozvala Ildiko i obratila joj se rečima: - Došao je dan kada si spremna da saznaš tajnu o sebi Ildiko i tajnu o sinu koga ćeš roditi. Pre toga moraš naučiti da čitaš i pišeš. Moraš naučiti da voliš sebe, da voliš prirodu, da ne žališ za onim što si izgubila, jer svaki gubitak donosi novi dar, a prazno se srce iznova puni novom ljubavlju. Kao što se majka zemlja, svake godine, obnavlja Ildiko, tako ćeš i ti doneti na svet novi život, a svoj sopstveni obnoviti i ispuniti. Moraš naučiti da voliš svoje čedo, jer on je dar od Boginje, tebi načinjen, tebi namenjen, jer ti si odabrana. Tvoj sin neće biti kralj, nije mu sudjeno. On će biti mnogo više Ildiko. Mnogo više. Kraljevstvo Huna će se raspasti, sada kada nema više Atile, njegova su braća nesposobna da vladaju tom silom. Plemena, nikad u potpunosti složna, otimaće se za vlast i Huni su osudjeni na propast. Ostaće samo priča o njima i njihovoj hrabrosti. Ni tvog plemena više neće biti, jednog dana, ali sve ono dobro što je u ta dva naroda utkano, biće u krvi tvoga sina. On je predodredjen za velika dela, jer ovo nije njegov prvi život, a nije ni poslednji. Raduj se Ildiko, tvoje vreme tek dolazi.

Ildiko je pažljivo slušala ovu smežuranu, izboranu staricu i, iako je nije sasvim razumela, osetila je u sebi promenu, osetila je da joj se srce puni nekim novim osećanjem, nekom plahošću koju već dugo nije osetila. Stavila je ruku na svoj otežali trbuh i pomilovala blago zategnutu kožu. Sićušni pokret, nalik letu krila leptira, ili praćakanju malene ribice zatitrao je pod njenom rukom i Ildiko se, nakon mnogo, mnogo dana, osmehnula blago i setno, nežnošću žene koja čeka... Aja je stavila svoju ruku preko njene i blago rekla: - Naučiću te svemu, Ildiko, svemu. I tvog sina, takodje. Ali, zapamti, znanje ne donosi uvek sreću. Znanje je teško breme i samo se najjači mogu izbori sa tim. Ja znam da ćeš čuvati svog sina, onako kako i tvoje ime samo nalaže, sada moraš i njemu pronaći ime, ono koje će ga obeležiti i dati mu snagu. - Uliks, zvaće se Uliks. - rekla je Ildiko. - Začet u boli, u boli će biti rodjen, i mene će kroz život voditi saznanje da imam o kome da se brinem i nekoga ko će se o meni starati kada osedim, ko će me, kada stasa, voditi kroz život, jer ja samo njega sada imam. Da, zvaće se Uliks! - Neka tako bude! - bilo je sve što je Aja rekla, a onda je prionula na obuku. Ildiko je bila vredan učenik, dostojan svoje učiteljice. Dostojna znanja, dostupnog samo malom broju ljudi.

Pod svetlom uljanice, na krznu, nekad veličanstvenog medveda, Ildiko je na svet donela dečaka čiji se plač prolomio logorom kao grom. - Urlik vuka nije mu ravan. - rekla je Aja, uz osmeh, i prigrlila na ruke malu, krvavu figuru. - Odmori se Ildiko, ali ne zadugo. Njega moramo učiti od prvog dana. I moramo ga čuvati od njegovih stričeva, oni će biti prvi koji će želeti da ga ubiju.

Aja je visoko u vazduh podigla maleni, okupani smotuljak. - Dobro nam došao! Ti si čuvar! Klanjam ti se, Ulikse!

nastaviće se...

Ildiko

Glumica Lily Brayton u kostimu Ildiko u predstavi "Atila", Kraljevski Teatar, London, 1907. god.

 

 

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Dženana

Torba oko vrata,
od suvoga zlata,
u torbici vrećica,
u vrećici srećica
samo tvoja!

Torba vreću čuva,
da vetar ne oduva.
Srećicu na grudi,
da ne znaju ljudi,
nikada.

Vrećica je mala,
u nju ne bi stala
ni kamička dva,
samo sreća ta
tu obitava.

Ne otvaraj vrata,
zla kob nepoznata,
ukrašće ti vrećicu,
odneće ti srećicu,
daleko. 


 

Ljubica beše rodjena u nekoj zabiti u siromašnoj porodici ratara. Odgajala ju je baka, dok bi po udžerici raspremala ono malo pokućstva i spremala obrok za Ljubičine roditelje, umorne od težačkog posla u polju. Izrasla je Ljubica u jedru, lepu devojku, a i odličan đak je bila. Pametni roditelji želeli su za svoju kćer najbolje. Sin im ne beše baš preterano uman, ali Ljubica je bila bistro i znatiželjno dete. Dobro je učila i, u obližnjoj varoši upisala srednju školu. Odlikaš, sve same petice su se redjale. Odlučeno je, poslaće Ljubicu u Beograd da studira. Posle će Ljubica pomagati svoje. Bili su to srećni dani za porodicu sirotih seljaka sa surove planine.

Da se nešto čudno sa Ljubicom dešava, prva je primetila baba Milica. Prvo je ćutala, onako zaštitnički. Mladost je to, pa neka. Zna baba, seća se svoje mladosti, biće sve dobro. Ma, neka je, devojka je pametna, zna šta joj je činiti. Neće Ljubica nikad obrukati familiju i sebe upropastiti. Kada je baba Milica prvi put, sasvim slučajno, videla đuvegiju, bilo je kasno. Ljubav, ta izdajnička beštija, učinila je svoje. 

Uzalud su bile pretnje oca Milovana, plač majke, uzalud behu udarci kaišem, pa čak i po koja pesnica. Ljubica je svoje naumila. Jedne noći, dok su svi, umorom ophrvani, spavali dubokim snom, Ljubica se iskrala sa vrećicom svojih stvari i pobegla sa Alijom put Beograda. U nepoznato, vodjena čistom ljubavlju i srcem, onim istim koje nam zna biti najveći neprijatelj.
 
Alija beše iz susednog sela, veoma sposoban, poslovan momak, bez roditelja. Poslovao je po celoj Evropi, često putovao, a čime se tačno bavio, Ljubica nikad nije pitala. Prema njoj ophodio se sa ljubavlju, pažnjom i onim mladalačkim ludorijama, svojstvenim nekadašnjoj generaciji omladinaca, polako celio rane mlade devojke izopštene iz sopstvene porodice. Otac je poručio: za njih je mrtva.

Živela je Ljubica u izobilju, grivne na rukama, djerdani oko vrata, ruke pune prstenja. Zlato, drago kamenje, biseri, pun frižider, ma svega onoga što je samo poželeti mogla. Alija bi joj i ptičjeg mleka nabavio, samo da ga je zatražila. Tek, samo ponekad, osetila bi ona sitno žiganje oko srca i žal za majkom, bratom... Tiha tuga, odškrinula bi vrata, ali bi ih Alija, svojom ljubavlju, brzo zatvarao. Živela je Ljubica kao u bajci.

Dolazak male, bucmaste bebe doneo je novu radost u kuću. Njen smeh, kristalno jasan, odzvanjao je prostorijama, puneći Ljubičine grudi mlekom, srećom, ushićenjem. Dadoše joj ime Dženana. Dženana je bila slatka plavušica, kao i njena mater, sa bademastim okicama i crvenim, punim ustašcima. Dženana ispuni svaku pukotinu bola i praznine, svaku ranu zaceli, svaki dan oboji u boje duge. Ljubici ona beše najveće blago. Beše i Aliji.
 
Kada slatko devojče napuni pet godina, vrati se Alija sa jednog od svojih putovanja, uvek uspešnih i pozva ženu na razgovor. Posle prve rečenice zajauka Ljubica, jauk njen ču se do neba. Zajauka Ljubica i sruši se na divan, onesvešćena. Jedva je povratiše živu. Živu, al' u duši mrtvu za sva vremena. Tavorila je Ljubica još koju godinu, sve kao senka lutajući po kući, i oprostila se od ovoga sveta, nesvesna onog što ju je strefilo. Sreća je varljiva stvarčica. Govorilo se po selima o njoj i njenoj nesreći kao o kazni Božijoj. Što izdade  rod i porodicu, korene svoje i sebe samu.

Dženanu Alija beše prodao, kao nevestu, nekoj porodici u Americi. Za velike pare. Sama kapara beše pozamašna. Poslovan čovek je bio Alija, veoma poslovan.
 
majka i cerka 

Dženana živi srećno u Americi. Alija nije bio samo uspešan, poslovan čovek. Znao je i da odabere, uvek. Kosmička pravda, šta li, tek, Dženani se njen djuvegija svideo, svidela se ona njemu.  Imaju dvoje dece i žive u izobilju i ljubavi. Ma ko bi razumeo kosmos!?  

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Uliks (čuvari tajne 7)

Značenje imena Hildegard - borac, zaštitnica, ratnik, čuvar. Hilde - borba, gard - braniti, čuvati. Često ime kod starih Germana, sačuvano do danas u različitim formama: Hilda, Matilda, Klotilda, deminutivi Hajdi, Ildiko... U varijanti Ildiko, danas veoma često ime u Madjara. 

Uliks, latinska verzija grčkog imena Odisej: vodič, sin boli.

***

Jednog prohladnog jutra 453. godine, dok se panonska ravnica, obavijena maglom, lagano budila iz dubokog sna, Ildiko je, užasnuta, zgrčeno sedela u uglu šatora velikog hunskog vodje Atile. Kao u polusnu sećala se predhodne noći sa gnušanjem i tugom. Mučnina je pretila da joj razori grudi i ona je, presamitivši se, izbacila sav otrov iz sebe. I poslednja nada tiho je napustila ovu mladu, lepu i jedru Germanku*, tipičnu predstavnicu svoje rase. Atila je pobio celu njenu porodicu i uzeo je za ženu. Pored svih žena koje je posedovao, morao je i nju da ima i za to je platio glavom. Mnogo pića je popijeno u čast njihovog venčanja. Mnogo vina, a poslednji pehar, onaj iz njene ruke, presudio je krvniku. Na žalost, ne pre nego što je uspeo da je obljubi i oduzme joj i poslednje što je imala - čast. Sada, dok je mrtvi varvarin ležao preko krzna, pripremljenog za svečanu postelju, Ildiko se pitala na koji će je način kazniti njegovo divljačko pleme, kada otkriju šta je uradila.   

Atila Bič Božiji

Aja je bila ta koja je prva ušla u šator, kao da je znala da nešto nije u redu. - Ne brini Ildiko, ja ću te zaštiti, ti si izabrana - prošaputala je pre nego što je pozvala na uzbunu. U neverici, veliko osvajačko pleme Huna, ratnika i varvara, gledalo je mrtvog vodju Atilu, znanog kao Bič Božiji. Stub plemena, veliki ujedinitelj svih Huna, nepobedivi i moćni silnik, ležao je u lokvi sopstvene krvi i povraćke. Kakav strašan kraj za neustrašivog ratnika. Ildiko, odmah optužena za trovanje, biće smesta pogubljena. Omiljena zabava ovih ljudi beše vezivanje konjima za repove i teranje konja u trk. Žrtva bi, do kraja svesna šta joj se dešava, bila rasčerečena na četiri dela. 

- Ne! - uzviknula je Aja, jedina poštovana žena u plemena, istovremeno i jedina osoba, pored Atile, koje su se Huni plašili. Znali su da poseduje moći koje su im bile nepoznate i neobjašnjive i nikada joj se nisu suprostavljali. Šta više, nije bilo onog ratnika koji se Aji ne bi sklanjao s puta. Već sam pogled na nju izazivao je jezu i pokretao tanak mlaz hladnog znoja niz kičmu. -  Ildiko je trudna, ona nosi Atilinog sina, ne možemo je ubiti! Kada dodje čas, platiće za ono što je učinila, sada je moramo poštedeti zbog deteta koje nosi u sebi. - izgovorila je jakim, odlučnim glasom. Nesposobni da joj oponiraju, nevoljno i uz gundjanje, još uvek polupijani od predhodne noći, Huni su se razišli i ostavili Ildiko sa Ajom. Ako ništa drugo, mislili su, život sa Ajom je već dovoljna kazna.

Aja je Ildiko uvela u svoj šator. Ma šta god da je zamišljala da će u njemu naći, ono što je videla, zaprepastilo ju je. Pored strukova trava obešenih za vrh šatora, kesa sa praškovima i ćupovima sa melemima, u najudaljenijem delu sijala se slika jedne lepe žene. Slika je bila uradjena divnim bojama i optočena zlatom. Tako nešto Ildiko nikada nije videla. Pored slike, uredno poslagane, stajale su tablice sa urezanim čudnim i nepoznatim znacima. - Šta je ovo? - upitala je. - To su keltske rune. - odgovorila je Aja - A ovo, ovo je.... To je neko koga tek treba da spoznaš. Nije na meni da govorim. Sada se odmaraj, pred tobom je dug i težak put.

***

Atila, Bič Božiji, strah i trepet rimskog carstva, omražen, tiranin, bratoubica, ujedinitelj, jednom rečju čovek čije će ime u istoriju ući na velika vrata i postati sinonim za teror i smrt, pokopan je, kaže legenda, negde u Panoniji, sa svim svojim blagom. Za njegov pogreb korištena su tri sanduka, zlatni, srebrni i železni. Legenda još kaže da je, za potrebe pogreba, promenjen tok Dunava i da sada Dunav teče preko Atilinih kostiju i izgubljenog blaga. Još niko nije otkrio njegov grob, sve Atiline tajne ostaju i dalje sakrivene.



* Teritorije Balkana u V veku naseljavalo je istočno germansko pleme sa Skandinavije, Ostrogoti. Sve do 450. Ostrogoti su bili vazali Huna. Suštinski neprijatelji, Huni i Goti (Ostrogoti i Vizigoti) imali su konstantne sukobe.

nastaviće se...

 

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


Danas

Jedna polomljena kockica leda u uglu oka,
da zamagli pogled izgubljene duše.
Jedan osmeh, iskrivljen do neprepoznatljivosti,
da grimasu nacrta na licu.
Čije ime danas, andjele, izgovaraš lažljivo?
Onako, kako samo ti znaš?
Koja ti luda danas veruje,
nemajuć’ pojma šta se pod krinkom tvojom krije?
Nesrećnica, već koliko sutra, ta će,
ispisivati ime tvoje na pesku varljivom,
što večitu ljubav sa vetrom vodi,
jer sve nestalno je, pa i ovo danas.
Al’ ona još ne zna!
Koliko, andjele, srce ti je otrovano, a ćud zlokobna,
 što nepostojano koračaš kroz hodnike, u senci,
 u večitoj potrazi za onim sutra.
Ona ne zna, da sutra ne postoji, i da si samo privid njenih sanja.
 Još jedna mračna slika idola, što već prošlost je.
 Već sutra, andjele, ti drugoj ćeš slatke reči šaputati
što um pomrače i slatki zaborav daruju.
Jer nestalan, kao vetar, kao pesak, kao voda ti si.
Kroz prste, vreme ti klizi, kao pena, čineći te neuhvatljivim.

U večitoj potrazi za ljubavlju, andjele,
i samog sebe si, danas, izgubio!

pali andjeo

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 ... 44 45 46  Sledeći»