Koračajući kroz pustoš i prošlost,
sigurno ćemo se, jednog dana sresti.
Osetiš li da dolazim,
Ti stani i sačekaj me.
Pusti da koračam samo ja.
Nećemo se mimoići, jer
sve moje staze ka tebi vode.

Neka nijedna reč sa usana,
ne remeti tišinu beskraja,
kom ćemo se predati.
Spusti ruke niz telo, ne dotiči me,
dovoljno je samo, sto ćeš biti tu.
Ne, nisam zaboravila, meni
sećanje nije potrebno,
sebi da dočaram onaj trenutak.

Ne brini, raskršće je besmisleno,
ono je tu, zbog nekog drugog.
Meni putokaz ništa ne znači.
Slobodno pogasi sve svoje fenjere,
i u mraku ja ću znati,
da pronadjem put do tebe.
Srce će znati, samo, jer 
sve moje staze, ka tebi vode.


 

Plesale su celu noć iznad oblaka,
razuzdano i razdragano.
Do meseca su letele
noseći moje želje, neostvarene.

Noseći sve želje ljubavnika
koji su zaboravili da postoje.
Večnost osiromašili svojom izdajom
i ostavili nekog da čeka, uzalud.

Svoj čarobni prah su posipale
u nemom htenju da veru vrate.
Čarobni prah su rasipale,
njegova moć je iščezla, davno.

Nihova su krila kao paučina meka.
kose su njihove duge, raspletene.
Panova frulica njih uvek  prati,
na letu do meseca i dalje...

Svaka je svitac, svaka je plamen.
Spremna da ljubavi pokaže put.
Zalud vam, vile!
Mi, samo smo obični ljudi! 



   

Leti ptica plavim horizontom.

Odjeknu pucanj!

Krvav trag se osu i zapara bezdan,

A ptica i dalje leti!