Bližiš ruke slomljenim lastavičjim gnezdima. 
Ostaješ nečujan medju zaboravljenim vodama.
Na rasplinutim raskršćima zaustavljaš sećanja.

I dalje savršen u sivim maglama prošlosti,
U satima svog poraza
Ti neumorno traješ... 

Daleko si negde
iza zaboravljenih zvezda,
uz hiljadu krikova,
hiljadu osmeha,
hiljadu zvona.
U sumornom crnilu
uprljanih trotoara,
bučnih raskršća.

Na nekom uglu
srešću te slučajno.

Muk tame
i leptirova krila
koja se lome
u ljubavnom zanosu...

U zvezdanoj tišini,
zaboravljenih snova,
tvoj šapat...
Tvoj šapat,
u ponoći
otvara moje oči...

Samo mala tuga govori, velika je nema!

Kad radost zamre, kada se svetla pogase u nama,
pa smeh ne vidi izići, kada nas obuzmu slutnje i nemiri,
mi bežimo u snove.

Kad tuga savlada, kada smo nemocni i skrhani od bola,
kada nema odgovora na nikad izgovorena pitanja,
mi bežimo u snove.

Kada se srce slama od neizrecive čežnje,
kad bol u grudima neumitno steže,
kad zamre poj ptica pod našim prozorom,
mi bežimo u snove.

Kada samoća obuzme nas cele, hladnoćom paleći svaki nam tren,
kada u nama više nade nema,
mi bežimo u snove.

Kada u snove uvuče se nemir,
kada nam snovi postanu košmar,
gde sakriti snove?