Ruke mi, prazne čežnjom boluju,
što milog lica nema više.
Oči mi puste snove sanjaju
i liju suze k'o kapi kiše.

 

Jutrom se budim krhka i lomna

u praznini tražeći dodir blag.
Ah, moja htenja tako su skromna,

samo da dotaknem obraz drag.

Misli su moje ko pesak sitni,

koji kroz prste kliznu polako.
Meni su oni trenuci bitni,

koje propustih tako lako.

Što nije znala bolje da čuva,

to milo lice, pogled blag!?
Kao kad hladan ga vetar oduva,
ne osta od njega čak ni trag.

 

Jutros mi ruke prazne, čežnjom boluju,
za sva neostvarena htenja i želje!

 
 

Zašto si grlice moja mila,
Pokrila oči šarenim zarom?
Razmahni grlice ljupka svoja krila,

Doleti do mene sa strasnim žarom!

Znaj, da tvoj ću biti,

Od sad, pa do veka,
Sa izvora ljubavi mi ćemo piti.
I biti jači od svakog čoveka.

Skini koprenu, zbaci taj veo!

 Od čelika jača, ljubav je moja.
Tebi se predajem u naručje ceo,

Sva snaga moja nek' bude tvoja.

Pogled pod velom, pogled slepi,
Razori moje srce celo.

Pokaži mi, grlice, svoj lik lepi,

Oči zanosne, ponosno čelo!

 

I čudo se desi, čudo zacelo!
Zapanjen ostah pred lepotom tvojom.

 Kad zbacila sa sebe si svoje odelo,

Znadoh da ne smem nazvati te svojom! 
 
Tvoj krik je, grlice, odjeknuo jasno!
U srce mi kandže zari duboko.

I tada shvatih, ali kasno,

Ti nisi grlica, ti si soko! 

 

 

Grlica u interpretaciji naše Lune, nežnošću oslikana!
Luna71, hvala ti! 

 

Nestvarnost  kuca na prozor moje sobe
i dok okno ječi i vibrira nevidljivim uzdasima,

skupljam pesnice i zatvorenih očiju,
odbijam od sebe te krike tišine.

Latice uvelih cvetova, zaboravljenih na postelji,

krevelje se mirisom truleži i smrti.
Ništa, sem vremena i prostora, nije beskonačno,

pa čak i moj prostor podleže promenama.

Vazduh se talasa, uskomešan mojim naglim pokretom.

Zalupiću vrata neizbežnom, i smejaću se.
Prevariću život, samo jednom,

a onda ću sve izbrisati jednim potezom.

Lucifer je pao na pogrešnu stranu,
a Hrist je, sasvim sigurno, umro uzalud.
Naše grehe, grehe gordih i zlih,

niko i ništa ne može da iskupi.
U bescenje smo se prodali, davno. 
Odavno je kasno za sve, i kasno je za nas.

 

 

Otvoriću prozor noći i pustiću da udje,

nedosanjani san starog lutacice.
Njegovo vreme je pri kraju,

on će umreti sutra. 

 

Negov zaludni san dočekaću,

raširenih ruku i otvorenog uma. 

 

Ne krši ruke, osmeh ne krivi,
ne za tebe, za drugu živim.

Sama znaš... i kako ne bi,

da ja nisam došao tebi.

Prolazeć' samo mene se takla,

želja tek da zagledam stakla!

***

Do vidjenja druže moj, dovidjenja,
Mili moj, ti si u mojim grudima.
Urečeni rastanak

Obećava novi sastanak sa ljudima.

Do vidjenja druže moj,

Nemoj ni stisak ruke, ni reči hteti 

i nemoj da ti tuga obrve svije.
U tom životu nije novo umreti,

Ali ni živeti, sigurno, novije nije.

***

Ravnica snežna, mesečina bela.

Pokrovom mrtvačkim pokrivena sela.
U belom plaču breze širom luga,
Ko poginu ovde? Možda ja, bez druga!?

S. A. Jesenjin

***
Trenutak smo zajedno bili,
no vječnost je ništetna pred njim.
u poljubac čuvstva smo slili
i spalili poljupcem jednim.
Zbogom! Jer ljubismo kratko,

čemu da te tuga steže?
Razdjelit se ne bje nam lako,

no rastat se, bilo bi teže!

M. J. Ljermontov

***

Veče plavo, baš k'o sad,

bio sam nekad lep i mlad!

I nezadrživo, k'o u snu,

sve je proletelo, nije tu.

Hladan sam u oku i star sav.
Pronukla sreća! Mesec plav!

Vladimir Majakovski 

 

***

Voleo sam vas

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Još uvek, možda, spi u srcu mome.
Al' zašto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad žalostiti vas njome.
Voleo sam vas nemo, beznadežno,
Pun strepnje i pun ljubomore boli,
Voleo sam vas iskreno i nežno;
- Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

A. Puškin 

 

Ja reči nižem tako lako,
k'o staklene kuglice kad bacam u čašu.
Uvek pomislim, svima je tako,
da potrefe, kad treba, i dušu Vašu!

Al' reči to su, reči samo!
Na papiru belom prazno slovo.
Ako celoga sebe ne damo,
nismo ni dali ništa novo.

Strofice lepe, stihovi pusti,
osmeh na lice izmame lako.
Al' kad nam, na kraju, gadno zagusti,
shvatimo da pesnik nije baš svako.

Tek, prijatelj pravi, drug nam znani,
u pomoć pristiže baš svaki put.
Jer samo oni nama odani,
kraj nas će uvek sviti skut.

Stihovi slatki, k'o šećer, k'o med,
il' ćutanje samo kad nam je stud?
Prvi su ponekad običan led,
drugi nam uvek zagreju grud.

 

 

Ona, kojoj su ovi stihovi namenjeni, prepoznaće se lako. Kao i uvek!