Ko noću tugu ostavlja pod prozorima
Ostavljenih žena,
Da prisustvom svojim mami uzdah
Napaćene duše?

Ko ostavlja setu na licima snenim,
Kao paučine veo,
Da izmami suze i rastera snove?

Ko guši radost i ostavlja pustoš,
Senkom prekrivši svake zvezde sjaj,
Da u senci tamnoj
Ne nazre se lik, ni obris, bića dragog?

Ko noću, dok sve živo sneva,
ometa tišinu ucveljene duše,
i na prag ostavlja, pepelom zasute,
ugašene nade.

Ko u nepovrat, na krilima vetra,
Nosi želje i htenja čedna,
razbacana po pustoši ništavila?

Kome to smeta smiraj blagi
i osmeh što na licu titra,
pa po umu rovari kao ubica?

Da li čovek je to, ili Mesec? 

Ponotnji sanak kad se tiho javi
Da moju tugu u zaborav skloni,
U mutnom bolu duša mi se davi
I s crnom kletvom svog ljubimca goni.

Ja neću mira, pokoja ni sanka,
Ja hoću večno da o tebi mnijem,
Da ljubim tebe tajno, bez prestanka
I mrtvo srce spomenima grijem.

Ja neću mira... Oborene glave
Pred tvojom slikom bdiću svako doba,
I slušat kikot svoje crne jave,
Dok nadjem pokoj u naručju groba.
1898.

Aleksa Šantić (1868.-1924.)

Za sanjarenja56, da izbriše setu sa lica i namami osmeh. 

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu i belu.

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počadjaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, -
Tvoje, već davno, iskopane oči.

Milan Rakić (1876.-1938.)

Za mog druga P.
Da rastera londonsku maglu i ublaži nostalgiju.

"Dobar dan tugo,

zdravo da si tugo!"

Tvoje ime se ogleda u mojim očima.
Tvoje ime odzvanja u svakom uglu mog sećanja.
Medju zaboravljenim stranicama pisama, u davno pročitanim pesmama.

Ti, koja me pratiš u senkama predvečerja i budiš se sa mnom u rumenim jutrima.
Ti, koja ne zaboravljaš stare drugove. Što se uvlačiš u damare.
Što isijavaš zlobom i patnju uzdižeš do visina.
Što svaku radost pretvaraš u gnjilu jabuku i kao crv rovariš po rubovima mojih emocija.
Što ne dozvoljavaš da prodje...

Ti, koja vučeš svoje uprljane skute po svim stazama mog detinjstva i moje mladosti,
ne dozvoljavajući da odrastem.

Da dotaknem nebo, da uhvatim zvezdu, da dišem.
Da se smejem.
Ti, koja mrziš svaki odjek razdraganosti i imaš očnjake šakala.
Ti... 

Odlazi!

U spomen Fransoaz Sagan, leta Gospodnjeg MMX