Jedne prohladne februarske večeri, godine 1021. Al Hakim Bi-Amr Allah, 6. fatimidski kalif, i 16. ismailitski imam, odlučio je da se prošeta kairskim brežuljcima. Kalif se nikada nije vratio. Velikog reformatora i živućeg boga, Druzi još čekaju pod svojom šarenom petokrakom zvezdom. Pričalo se, a i danas se govori da je Veliki Kalif spoznao drevna znanja, ona koja je glasnik Tot doneo od samih bogova. Al Hakim je od tada sebe proglasio Bogom, ukinuo ropstvo i poligamiju... Al Hakim će se vratiti, ali ne u svom vremenu i ne na kairske brežuljke. Al Hakim je čuvar.

***

Moira je provela skoro čitavu noć u čišćenju i vidanju rana mladog ratnika. Bojala se za njegov život, kako bi se bojala za svoj sopstveni, ali je pred zoru, neka je Velikoj Brigiti hvala, groznica malo popustila. Lepota mladog čoveka iznenadila ju je, ali i radovala. Znala je: on je došao zbog nje i njoj je sudjen. Povrede su nanete u borbi, bila je sigurna u to. Razderotine mačem i ubode kopljem, dobro je poznavala. Bilo je čudo kako je živ. Melemi koje je stavila zaustaviće gnoj i krvarenje i ona je mogla da predahne. Kada je sunce došlo do zenita, mladić je mirno spavao Moira je pomilovala kratku, crnu kosu, do nedavno slepljenu krvlju i znojem i tiho se iskrala iz kolibe da obavi zahvalnicu Danu i Brigit. Danas je bio njen rodjendan, a ona je dobila božanski poklon.  

Bila je dete hrasta, samim tim posebna i mistična, baš kakvi odabrani i moraju biti.

Tri dana i tri noći Moira je negovala mladog ratnika. Lebdeći negde izmedju ovog i onog sveta, mrmljao je na nekom stranom jeziku, ali, začudo, ona ga je sve razumela. Pripadao je skitskom plemenu koje se povlačilo na sever pod naglim naletom pripadnika njenog naroda, i u jednom sukobu konj pod njim beše ubijen. Skit bez konja je samo pola čoveka. Neprijatelju je bilo lako da ga obori strelama i da ga, onemoćalog, dokrajči kopljem. Misleći da je mrtav, ostavili su ga na polju, a on se poslednjom snagom doteturao do bora sa imelom. Tabita, velika boginja Skita, dala mu je snagu i moć. Tabita mu je rekla da mora da živi, da njegov zadatak još nije ispunjen. I Alan, jer to beše ime ovog Skita, ostade na maloj planini da ispuni cilj svog postojanja.

Na dan letnjeg solsticija, najveće svetkovine Kelta, Moira i Alan su se poljubili ispod imele, po drugi put. Obasjan zvezdama Danuvius se svetlucao i valjao svoje moćne talase, nesvestan dvoje mladih ljubavnika i njhove uzavrele strasti. Boginja, po kojoj je dobio ime, smešila se. Dobro su odabrali, i ovaj put. Bogovi mogu biti mirni. Bar još jedno, ali krajnje neizvesno vreme. Sa ljudima se nikad ne zna! Čudna je njihova ćud! A neprijatelj nikad ne miruje. Koliko je dobra, toliko je i zla medju ljudima, jer kako je gore, tako je i dole i tako će i biti dok je univerzuma!

Moira je, uprkos poodmakloj trudnoći, obavljala svoje poslove istom revnošću, ali i sa više ljubavi. Njeni Skordisci prihvatili su Alana, ako ne dragovoljno, ono bar sa trpeljivošću, svojstvenu samo onima koji su u stanju da u prirodi i svemu živućem pronadju dobrotu. Moirina lepota rascvetavala se iz dana u dan i ona je postajala nekako mekša, potpuno nesvesna sopstvene ranjivosti, ali duboko svesna svog cilja i svega onoga što će joj majčinstvo doneti. Zadatak nimalo lak, ali ovde, na ovoj planini, uz ljubav čoveka kome je bila odana i kome je bila sudjena, uz moćnu reku, sve će biti lako. Mislila je i molila se, zaboravljajući reči svoje majke.

Od sudbine niko nije pobegao, i sudbini se niko ne suprotstavlja, uzaludna je to rabota. 

Nove svečanosti, pred dolazak zime, donele su Moiri nove zadatke: skupljanje listova i grančica hrasta, pravljenje venčića. Trebalo je slaviti, smena godišnjih doba, smena ciklusa, uspavanoj prirodi poželeti odmor do nove obnove... Radost zbog belog, snežnog pokričava koji će štititi majčicu zemlju i dati joj novu, okrepljujuću snagu i pripremiti je za nove darove koje će pokloniti ljudima... Radost zbog blizine proleća i dolaska novog života... Radost... I, kao grom iz vedra neba, vest da Alana nema više, da je nestao, negde u pitomoj šumi njene planine. 

Moira je čekala svog ljubavnika, nepokolebljivo, onako kako čeka samo onaj ko ume da voli do kraja. Nije se obazirala na priče koje su se širile plemenom: kako je Alan pronašao svog konja i pridružio se svojim skitskim lutalicama, kako je pronašao zlato u planini i pobegao... Ona je čekala, čekala strpljivo, u nadi da će se vratiiti ljubav njenog života. U čekanju, zima je proletela kao san. Još jedan veliki praznik, u slavu obnavljanja prirode i majke zemlje naterao ju je da se pokrene, osnaži i otrgne od tuge. Tog velikog dana, lako kao srna, Moira je na svet donela prelepu devojčicu. Dok su negde duboko u poluzatrpanim oknima nekog starog rudnika gvoždja, u nedrima njene voljene planine trunule kosti njenog ljubavnika, Moira je devojčici dala ime Roksana, po skitskom plemenu Rokselani, kom je pripadao Alan.

-Naučiću te svemu što znam, pokazaću ti sva moja mesta, otkriću ti sve moje tajne. Čuvaću te kao svoje oči, ljubljena! - obratila se Moira detetu i prvi put zaplakala za izgubljenom ljubavlju.

nastaviće se...

Mitologija Kelta je veoma kompleksa, baš kakav je i sam narod Kelta bio. Rasprostranjeni na tlu skoro cele današnje Evrope, svakako su ostavili snažan uticaj na sve države i narode koji će nastati. Jedna od najpoznatijih legendi je svakako ona o čarobnjaku Merlinu, čarobnici Morgani i kralju Arturu. Vitezovi okruglog stola su, bez svake sumnje, naslednici hrabrih Kelta. Baš kao i u starom Egiptu, i Kelti veruju u preseljenje duše (koja obitava u glavi), koja se vraća iznova i iznova sve dok ne obavi cilj sopstvenog bitisanja na zemlji. Tek kada ispuni zadatak duša se može oprostiti od Abreda (svet selenja i sudbine) i pridružiti Velikoj Svetlosti. Bili su politeisti, imali su svoje bogove, ali su najviše obožavali samu prirodu, sunce, vodu, zemlju, planine i sve što je živo za njih je bila svetinja. Hramovi Kelta uvek su bili na otvorenom, najčešće na nekom proplanku. Njihovi sveštenici nazivali su se Druidima, sveto drvo je bilo hrast, bili su vešti i neustrašivi ratnici. Ljudi rodjeni izmedju 10. juna i 07. jula su ljudi hrastovi, čvrstog karaktera, predodredjeni za vodju, ali slabe diplomate, moralno jaki i skloni misticizmu. 

Kelti su imali svoje pismo i svoj kalendar. Obredi Druida, nikad zapisani i danas ostaju obavijeni velom tajne. Odlični metalci, zanatlije, ali i veoma hrabri ratnici. Rasprostranjeni širom današnje Evrope Kelti su ostavili dubok trag u kulturi mnogih naroda u čije gene su utkani vile i vilenjaci, patuljci i njihov ćup zlata, strašna bića iz dubina podzemnog sveta, mistična duša i srce ratnika. 

***   

Angus je posmatrao svoju kovačnicu sa ponosom, Jednom upaljena, vatra se više nije gasila. Kovao je najbolje mačeve za svoje ratnike i bio veliki majstor svog zanata. Zasluženo su ga poštovali. Dopadala mu se mala planina na čijim obroncima su svili svoje naselje. Biće tu dovoljno rude za orudje i oružje koje je pravio. Uz malo sreće, naći će se i koji grumen zlata u nedrima majke zemlje. Moira je rekla da je nanjušila zlato. A zlato je dobro za trgovinu. Blizina Danuviusa, velike reke, olakšaće svima život. Puna ribe i rečnih rakova, hraniće Kelte i obezbediti im ugodan život. Angus je voleo ribu. I divljač. Posebno veprovinu. Upravo se spremao za lov. Možda se nadje i koji jelen. Novi rogovi poslužiće za svetkovine u čast majke prirode.

Malvin, veliki Druid keltskog plemena Skordisci, od samog početka je odobravao ovo preseljenje na sever. Ovde je majka priroda bila netaknuta, ovde su Bogovi bili sa njima, uvek. Osećao je njihovo prisustvo u svemu oko sebe i bio je zadovoljan Moirinim izborom. Njegov zadatak je bilo očuvanje morala njegovih ratnika, ali i svih ostalih pripadnika plemena. Učio ih je da se ničega ne treba bojati, sem neba. -Samo da nam nebo ne padne na glavu. - govorio je. Danas kao da nešto nije bilo u redu. Vazduh je, činilo mu se, bio zgusnut i lepljiv. Nadao se da je to zbog dolaska leta. Uskoro će letnji solsticij i predstoje im velike svetkovine u čast Suncu. Treba puno toga pripremiti. Računao ja na Moirinu pomoć. Moira je bila izabranik Dane, znao je. Ipak, neki nemir uvukao se u srce velikog Druida.

Moira je na svom proplanku upravo završila molitvu Brigit, Boginji prirode i lečenja, kojoj je bila posvećena. Razmišljala je o svojoj majci, o sebi, o velikoj svetkovini koja predstoji. I o svom rodjendanu, sutra. Rodjena u vreme hrasta, nosila je u sebi sve karakteristike tog svetog drveta: pravdoljubivost, poštenje, čistotu, preciznost i moć da leči. Osećala je, duboko u sebi, da je pred njom veliki zadatak i molila je Danu, majku bogova, da bude uz nju. Trebaće joj pomoć svih bogova. 

Angus je već satima obilazio proplanke i gustiše planine. Izuzev zečeva, zabranjene divljači, nije ni čuo, ni video nijednu životinju. Napokon, sreća mu se osmehnula. Jelen, božanstvena životinja, sa rogovima kojima bi se ponosio svaki pripadnik njegove vrste, proleteo je kao strela. Angus je bio brži. Njegovo pleme će se radovati. Odlučio je da se odmori u blizini Velikog Hrasta, za koji je Moira rekla da će ih štititi od svakog zla. Odjednom, sasvim nenadano, do njega je dopreo tihi, melodičan zvuk. Neko je pevao. Na nepoznatom jeziku. Mladi, neobičan ratnik ležao je ispod bora i očigledno umirao. Krv se slivala niz njegove grudi, dok je u rukama stiskao luk i tobolac sa troperim strelama. Pesma koju je tiho pojao bila je, najverovatnije molitva njegovim bogovima da ga prime u svet sudbine. Pod teretom sopstvenog oružja i lovine, u nemogućnosti da odnese ranjenika u naselje, odlučio je da dovede Moiru ovde. Angus bi mu prekratio muke, ali nešto u njemu je govorilo da ovaj ratnik treba da živi, na levoj mišici imao je istetoviran znak keltskog krsta. Da, dovešće Moiru. Moira će znati šta treba činiti!

Dotrčala je što je brže mogla, skoro brža od Angusa. Njena torbica, puna bilja i lekova, visila je oko struka. Mladi ratnik, sada bez svesti ležao je pod borom. Na sebi je imao kožne, pripijene pantalone i čudne čizme do kolena, sa visokom petom. Kroz, već okorelu krv, nazirao se sveti krst Kelta. Poznala je bor pod kojim je ležao. Na njemu je bila imela. U blizini, srari hrast je zatalasao svoje grane pod naletom blagog, planinskog vetra. Poslušavši neki iskonski poriv koji je dolazio iz dubine njenin nedara, Moira se sagnula i poljubila ga u usta. Tek tada je izvadila svoje biljke i krpe za previjanje. I mali nož, i iglu i konac. Rane su bile teške.

nastaviće se...