Definicija čuvara po Honori, Velikoj sveštenici Kelta:
Čuvari tajne su ljudi kao i mi, ali su, istovremeno, i više od ljudi. Oni ne pripadaju ni vremenu, ni prostoru. U isto vreme mogu obitavati na više mesta, i na istom mestu mogu biti u različitim vremenima. Jedan čuvar iz budućnosti čuvaće čuvara iz daleke prošlosti. Njihovi se životi prepliću medjusobno, u različim vremenima i čini se, onom ko za njih zna, da je to jedan život uopšte. Čuvar će za čuvara i umreti. I roditi se ponovo da čuva... Jer tajna ne sme biti otkrivena dok za to ne kucne čas!
***
Ankesenamon je uzdignutog čela dočekala izaslanike svog dede Aja. Nije bilo straha na njenom licu i to ih je iznenadilo. Umesto uplašene, male princeze, pred njima je sedela veličanstvena, osiona kraljica. I nije im dozvolila da joj se obrate, što je, ruku na srce, bilo njeno pravo.
- Sutra počinje Durbar, velike svečanosti, moramo se pripremiti. Pozivam vas da budete moji gosti. Svečanosti će trajati deset dana, a onda ćemo pričati. - rekla im je. Znali su da je, po običaju Durbara, neće videti nijednom. Prevarila ih je, a Aju se toliko žuri. Biće kažnjeni zbog male prevarantkinje. Ali, šta se moglo očekivati od jednog jeretika!?
Prvi dani Durbara, na brzinu organizovanog, protekli su joj u neprestanom razmišljanju šta joj je činiti. Tih nekoliko dana koje je dobila na "poklon" neće moći da poprave Bog-zna-šta. Ili? Strahovit pritisak koji je osećala izazivao je mučninu i povraćalo joj se. Morala se povući sa svetkovine u hlad, bilo gde, samo što dalje od svetine. Ustavši naglo, posrnula je i pala bi da je čvrsta ruka nije zadržala. Njeni stražari su pritrčali da oteraju nepoznatog dobročinioca, ali je znakom zaustavila njihov pohod. Sve u njoj je govorilo da je ovaj mladi ratnik poslat od Atona da reši njene muke i spasi je. Dozvolila mu je da je odnese do njenih odaja.
Mladić je imao izgled planinskog ratnika-lutalice. Kratko ošišana crna kosa, sijala se, a duboke, tamne oči prodirale su u dušu. Zadrhtala je. Nosio je kožne pantalone i cipele sa petom, skroz do kolena. Tako nešto nije nikad videla. Pored svega, Ankesenamon se u njegovoj blizini osećala sigurno. Nije izgovorio ni jednu, jedinu reč, pa opet su se razumeli, kao da se poznaju godinama. Te noći, zajedno sa mladim ratnikom išunjala se iz hrama i pobegla u noć. Pod vedrim egipatskim nebom, dok je Orion blistao punim sjajem, Izida se smešila novim ljubavnicima. Podala mu se, bez trunke razmišljanja. Aton je tako rekao.
Na levoj mišici jasno se ocrtavao istetoviran ankh, krst velike Boginje Izide. Iako njena porodica nije bila njen sledbenik, Ankesenamon se divila Izidi i njenoj hrabrosti. Izida je spasila svog muža Ozirisa i obnovila Egipat. Velika dama, zaslužila je veliko poštovanje. Nije ga pitala za ankh, nije joj bilo važno.
Zvao se Ateas. Pričao je o nepreglednim stepama, životinjama nalik zmaju, koje puštaju paru kroz nozdrve, patio za njima i pevao na nekom čudnom, njoj nepoznatom jeziku. Došao je izdaleka sa svojom majkom, na svom zmaju, koji je negde usput uginuo, i on je sada bio pola čoveka. Nije ništa razumela od onoga što je pričao, ali joj i nije bilo važno. Želela je da ostane sa njim do večnosti i upija ljubav iz njega samog. Svet je prestao da postoji.
Ankesenamon je imala pristalice u Tebi za koje je znala da će joj pomoći u svakoj prilici. Dok je Aja besneo u hramu, ona i Ateas su se sakrivali sve dok svima nije postalo jasno da je trudna. Skrivati princezu jedna je stvar, skrivati trudnu princezu, nešto je sasvim drugo. Zamoljena da potraži skrovište na sigurnijem mestu, Mona, kako ju je njen ljubavnik zvao, odlučila je da se skloni daleko od Tebe. Odveo ju je svojoj kući, skromnoj, na brzinu sklepanoj kolibi, nimalo nalik egipatskim kućama. Odveo ju je svojoj majci.
Ma šta god da je mislila o toj ženi, ono što je videla nemalo ju je iznenadilo. Njena majka, Veliki Faraon, bila je nadaleko čuvena lepotica, kojoj nije bilo ravne. Ova žena, toliko čudna, obučena u šarene suknje, stegnute u struku, bujnog poprsja i vitkih mišica, raspletene, duge kose, zračila je nestvarnom lepotom bogova. I govorila je njen jezik besprekorno. Bez razmišljanja princeza je zagrlila svoju novu majku. U nemogućnosti da izgovori njeno ime pravilno, zvala ju je Ana.
Nije prošlo dugo i Ankesenamona je dobila trudove. Nije se bojala, Ana je bila tu i znala je šta treba da radi. Ana je poznavala biljke i prirodu, umela je da leči i lečila je sve koji su dolazili kod nje, a bilo ih je mnogo, jer se glas o njoj daleko pročuo. Poradjala je, vidala rane, čistila otrovane zmijskim ujedom, šila rane od koplja... Ovaj porodjaj za nju neće predstavljati problem. Tako su bar obe mislile.
Dva dana i dve noći princeza se previjala u porodjajnim mukama. Ni jecaj, ni jauk nije se otkinuo sa njenih usana. Kada je rodila devojčicu dala joj je ime po svojoj lepoj majci. Nefertiti. Četvrtog dana posle porodjaja Ankesenamon, rodjena kao Ankesepaton, ćerka Velikog Ehnatona, vladara celog Egipta, i kraljice Nefertiti, izdahnula je.
- Tvoja ćerka je prelepa, zvaćemo je Tara. Ona je čuvar tajne, moramo je štititi i učiti. - obratila se Ana Ateasu na čudnom, Egiptu nepoznatom jeziku. Jeziku Skita, ratnika-lutalica koji će osam stotina godina kasnije na svojim konjima "doleteti" iz dalekih sibirskih stepa u Egipat i pokoriti ga.
nastaviće se....
