"Kada bi glupost bolela, taj bi bolovao dan i noć!"
Tako je govorio moj bivši kolega, čika Pera, popularno zvani Čiča. Bio je u pravu moj Čiča, često pomislim na njega i dan današnji.

Ali, nije ovo priča o Čiči, ovo je priča o knjigama i ljudima koji ih kupuju, ili su bar kupovali.

Moja drugarica Iva i njen dečko Daki, često su odlazili u njegovu vikendicu na Kopaoniku. Mnogo slatka kućica u alpskom stilu, pravo mesto za odmor i razonodu. Tog maja pozvali su me da im se pridružim. Nekoliko slobodnih dana spojeno sa prvomajskim praznicima, ma skoro pravi godišnji.

Odlučeno je da se nas dve zabavljamo, a on će po hotelima i okolnim mestima prodavati knjige. Daki je bio akviziter i to prilično uspešan. Knjige na rate, ma ko može da odoli.

Posle prvih nekoliko dana blaženog uživanja, nastupi blažena dosada, dosadiše nam i šetnje i  odlasci u tursko kupatilo, pa nas dve rešismo da mu se pridružimo u švrljanju. Možda čak i da mu pomognemo! Uz obilazak manastira Studenica i Gradac, Djurdjevih stupova i Petrove crkve, (za koju sam čula da je poslužila Rastku Nemanjiću da na osnovu njenog postojanja, zatraži autonomiju Srpske pravoslavne crkve), Raške i Novog Pazara, brzo je prolazilo vreme. A i knjige su se lepo prodavale.

Iva je bila prilično loš trgovac, sama je priznala da ne bi uspela ni vodu žednom u pustinji da proda,a Daki je bio čvrsto uveren da ću ja biti od pomoći. I bi tako. Od firme do firme, od fabrikice do fabrikice, naprodavasmo se mi i kompleta i enciklopedija i pojedinačnih izdanja.

Novac za pomoć nisam uzela, naravno, ali mogla sam da biram knjige. Jupi!!! Komplet Desanke Maksimović i par knjiga iz mitologije završili su u mojoj kućnoj biblioteci. (Ta mitologija beše baš žešće skupa.) 

Po povratku sa Kopaonika, Daki mi se obratio -"Roxi, zašto ne bi nastavila da prodaješ, odlično ti ide, za procenat, naravno, meni će to biti velika pomoć!?"

Tako je počela moja odiseja sa knjigama.

Milica je radila u susednoj kancelariji. Slatka, mlada ženica,
tek se udala i kućila kuću.

Ko god se našao na njenoj meti, bio je prinudjen da sluša o zavesama, tepisima, nameštaju. Mukica jedna mala!!!

Došla je do mene vedra i nasmejana i reče mi: "Roxi, čujem da prodaješ knjige, meni treba oko metar i po plavih za spavaću i oko dva metra za dnevnu sobu."

"E, kad me tad šlog nije strefio!"

Morala sam da joj objasnim šta je u ponudi. Od plavih: Dostojevski, Tolstoj, Štefan Gvajg, od crvenih: Perl Bak. Pa, ukupno oko četiri metra!!!

"Odlično, daj mi onda tog Perl Baka i Tolstojevskog.  I molim te jednu knjigu o cveću." - Odlučila se moja Milica. Mukica na kvadrat! Njoj četiri metra knjiga, meni još tomova iz mitologije!

Posle mi je rekla kako su se knjige odlično uklopile u enterijer.
A i ona o cveću je, nadam se, našla praktičnu namenu.

Maria Antonia Josepha Johanna, bila je petnaesto dete velike carice Marije Terezije Habzburške. Rodjena 1755. godine na dvoru sa najstrožom etiketom u Evropi, stekavši vrhunsko znanje, obezbedjeno za princeze tog doba, praćena dvorskom kamarilom i potpuno neupućena u život "običnih smrtnika" koji hodaju gradovima i selima njene domovine, već sa četrnaest godina sklapa brak sa Lujem Burbonskim, budućim kraljem Francuske, poznatim kao Luj XVI.

Sa nepunih petnaest, napušta svoju domovinu i na granici sa Francuskom, ceremonijalno se oprašta sa svim što potiče iz njenog doma. Velikodušno joj dozvoljavaju da zadrži psa. Njen brak sa budućim kraljem protekao je prvih godina u velikom očekivanju prestolonaslednika, koji nikako nije dolazio iz jednog prostog razloga - brak nije bio konzumiran.  Kada su se razlozi koji su sprečavali ono najbitnije u svakom braku otklonili, Marija Antoaneta je izrodila četvoro dece, od kojih je dvoje ubrzo umrlo, medju njima i mali prestolonaslednik. Ostaju živi jedan dečak i jedna devojčica. Za državu i krunu sasvim dovoljno. Da li je dovoljno i za jednu majku?

Nesumnjivo je Marija Antoaneta bila najomraženija žena u Francuskoj. Pripisivane su joj razne intrige, izjave, preljube...  Svakako je najčuvenija ona izreka: "Ako nemaju hleba, zašto ne jedu kolača?". Zapravo, nema nijednog argumenta koji bi to potvrdio i svi istoričari se slažu sa tim. Zato postoji zapisano u njenom dnevniku: "Izvesno je da su se ljudi prema nama lepo odnosili, uprkos vlastitoj nesreći. Mi smo sada još više obavezni da jače radimo za njihovu sreću." Činjenica je da je u Francuskoj, u vreme njene udaje, vladala strahovita nestašica hleba. Što svakako nije bila njena krivica.

Šta da radi jedna princeza, jedna kraljica na dvoru, otudjena od muža, bez dozvole da se petlja u politiku zemlje i još uvek bez dece? Gradi "Mali Trijanon" koji postaje njeno utočište, ali i karta za giljotinju. Nema sumnje da je Marija Antoaneta potrošila ogromne svote novca, gradeći to čudo od "sela", koje je ostavljalo bez daha sve posetioce i time dozvolila da je Francuzi nazivaju: "slaba, pohlepna, raskalašna, površna Austrijanka." Austrijanka i ništa više. A Austrijanka, željna ljubavi, pravi strahovite greške pogrešnim odabirom prijatelja. (Možemo li je kriviti? Neka prvi baci kamen onaj, koji je uvek pažljivo birao prijatelje i nikad se nije opekao). I pogrešnim odabirom neprijatelja. Još jedna karta u jednom pravcu.

Dolaskom dece, kraljica postaje umerena u svom trošenju, privržena suprugu i deci, iznad svakog očekivanja. Prekasno. Paukova mreža već je ispletena, zavera osmišljena, do najsitnijih detalja, narod gladan i hleba i krvi, željno očekuje promenu. Afera "Kraljičina ogrlica" dotući će do kraja ovu rodjenu princezu, ni krivu, ni dužnu. Padajući iz greške u grešku, na samom kraju, kraljica, kralj i njihova deca su zatočeni i smaknuti. Svi.

Optužbe upućene kraljici su neverovatne, ali sasvim dovoljne. 1793. godine Marija Antoaneta se popela na giljotinu. Rodjena princeza, kraljica Francuske, ostala je kraljica i dama do poslednje sekunde.

Pred samu smrt njen ispovednik joj se obratio rečima: "Sada je trenutak, madam, da se naoružate hrabrošću!" Uz osmeh, kraljica je odgovorila: "Hrabrost? Trenutak kada će se okončati moji problemi, nije trenutak kada će me izdati hrabrost."

Njene poslednje reči, bile su upućene dželatu, kome je slučajno stala na nogu dok se penjala na giljotinu: "Oprostite mi, gospodine."

Neko se rodi pod srećnom zvezdom, neko ne. Nečija srećna zvezda, ponekad se naprasno ugasi, tek tako... 

"Ja nosim tek jedan kofer, parče neba u oku i tugu u srcu." 

Ovo je kratki citat iz knjige jednog našeg dragog blogera.

Reči koje su mi se odmah urezale u dušu i podsetile na dogadjaj (o moj Bože) još iz prošlog veka. Godine su neumitno odnele mnoge mladosti, sa njima i moju, ostavile poneku boru na čelu i poneki zarez na srcu, ali nisu ukrale sećanja na neke drage ljude koji su prošli kroz naš život, pa makar i na kratko.

Let za Frankfurt, ja još devojčica, putujem sama. U nadležnosti stjuardese. Idem kod roditelja koje dugo nisam videla. Srce mi je ispunjeno radošću i treperi kao mala grlica. Još dva sata, samo dva sata i stegnuću ih u zagrljaj i ljubiti, ljubiti. Kakva sreća! Blistam, čak mi se i oči smeše.

Stjuardesa me dovodi do mog mesta, odmah iza kokpita i vraća se. Treba smestiti sve putnike. Dok se udobno gnezdim u svom sedištu, čujem kako se obraća nekom: "Žao mi je gospodine, ne možete uneti taj kofer, on mora u deo za prtljag." Čovek se bunio, bez vike, skoro plačnim glasom. Ne razumem šta govori, ali stjuardesa popušta i smešta ga pored mene. Ispred nas je mali deo za stjuardese i ona tu ostavlja njegov kofer. Čovek je mogao da ga vidi i on u njega gleda, kao što bi dete rodjeno gledao. I ćuti. Ćuti on, ćutim ja. Tek, negde na pola puta, kada smo već i obrok dobili i svi sa nestrpljenjem očekivali kraj putovanja, obrati mi se sa pitanjem gde idem.

-"Idem kod mame i tate u S., a Vi?"

-"Ne znam", odgovori, poćuta malo, pa nastavi:
"Idem dete, a ne znam kuda idem, prijatelji su me pozvali. Znaš, sve sam izgubio, sve, samo mi je ovaj kofer ostao. Par košulja... Izgubio sam sve moje drage, kuću, čak ni fotografije  više nemam. Bar tako da ih vidim."

Knedla u grlu, suza u oku, preti da se prelije, ostadoh bez reči. Šta dete može reći čoveku praznih ruku i opustošene duše!?

Na rastanku mi je pružio ruku i izvinuo se ako je bio dosadan. Ja, prilično rečita i snalažljiva, samo sam nemo odmahnula glavom. "Niste, niste!" - htedoh da viknem, ali reči su odbile da se otkinu.

Dva sata mog života, dva sata - upotpunjena slučajnim poznanstvom, slučajnim prolaznikom.

Čovekom sa tek jednim koferom i  velikom tugom u srcu.

Volela bih da znam da je njegova patnja bar delić manja. Volela bih, ali nekako znam, nije.
Ako me moje dečije srce nije prevarilo, nije on od tog kova.

Za najvećeg čakobnjaka, koji iluziju pretvara u stvarnost,
da u oku bude sunčano nebo, a u srcu ljubav i mir. 

Bližiš ruke slomljenim lastavičjim gnezdima. 
Ostaješ nečujan medju zaboravljenim vodama.
Na rasplinutim raskršćima zaustavljaš sećanja.

I dalje savršen u sivim maglama prošlosti,
U satima svog poraza
Ti neumorno traješ...