Svet je istkan istančanim nitima svile i čelika. Kao prozirna nežna paučina, savršeno delo malog predatora. U te niti svi smo upetljani, nevoljno plivamo brzacima života, ka konačnoj odrednici. Ona nas čeka, tiha i mirna, uvek spremna da nas prigrli. 

Nauči da ne kidaš niti ispredene, jednom pokidane, spojiti se neće nikad.

Nauči da plivaš, poput delfina, njemu je i nebo potrebno.

Svet je Tvorac stvorio po sopstvenoj zamisli, a ne po našim željama. Rodjenjem, svet postaje naša kolevka, naš život, naš grob.

Ne prilagodjavaj svet sebi, uludo je! Prilagodi se ti svetu. Lakše ćeš spoznati svoje mane i vrline, budeš li učio od drugih. Oni su i pre tebe, bili tu. Oni su se prilagodili, oni već znaju tajnu.

Svet nije iluzija, svet je surova realnost, spremna da te obuhvati čeličnim kandžama, u vrtlog da te baci. Da uzima od tebe i ono što si mislio da samo tebi pripada. Da ti uskraćuje pravo na ostvarenje želja, snova i nadanja. Da te uguši!

Svet je svilena, šarena ešarpa, mekana na dodir, sjajna i lepa. Spremna da te utopli, ušuška, uspava. Da te ponese do beskraja, do zvezda. Da ti pruži svu radost življenja. Da ostvari sva tvoja htenja, duboko u srcu sakrivena. Da te ushiti!

Svet je čudesna tvorevina, jedinstvena i neponovljiva, od koje se sakriti ne možeš. Ti si njegov, neodvojiv deo. Samo sa tobom, takvim kakav jesi, svet je potpun.

Svet je satkan od svile i čelika.  Moraš naučiti da balansiraš. Nauči da hodaš po žici!

Tuga je jedino osećanje kojoj nisu potrebne ode. Ona je, u svojoj veličini, dovoljna sebi samoj.

Dušo moja, tvoja je tuga veličanstvena! Satkana od ljubavi i snova. Tvoja je tuga jedinstvena, jer ne unižava tvoje postojanje u večnosti.  Ti si jedinstven, neponovljiv. Neću ti dozvoliti da zalutaš. Neću dozvoliti da skreneš sa puta svetlosti, kojim hodiš uzdignute glave. Veliki su tvoji horizonti, obasjane su tvoje staze. Samo ljubav do večnosti vodi. Ona čista i sjajna kao sunce.

Ti si dete svetlosti! Ne pripadaš tami... Ona nikom, ništa dobro donela nije. Njen bezdan, nije za tvoju dušu. Tvoja duša je čista, ne dodozvoli da je dotaknu. Ne daj da je prljaju, unižavaju. Ne puštaj sitne, izgubljene, ostavljene da žutim mastilom ispisuju svoja veličanja ništavilu. Ti si iznad toga.

Ne dozvoli  im da te odvedu u svoju ništavnost. Pusti ih, neka večno lutaju u svojoj uzaludnosti. Njihove su rane kužne, oni su tako hteli. Oni ti neće pružiti ruku utehe. Njihov dom je večna tama i prokletstvo. Beži! Vrati se! Ti si dete svetlosti! Neka u svoje crnilo, povedu svoju sortu.

Tvoje je srce čisto Ne daj da ga kaljaju svojim blatnim stopama. Da ga besomučno gaze. jer to je njihova prljava rabota. Njihove su reči slatke kao med, opojne kao rujno vino, mirisne kao prolećni behar. Njihove su reči otrovne. Ne zaboravi... Otrovne!

Ti imaš oči deteta, iskrene i ruke tople od želje. Tvoji su snovi, u svojoj jednostavnosti, veličanstveni. Tvoji su snovi ljubav čista.  Ti si dete svetlost, tvoj život je ljubav. Ljubav, koja seže do nebesa. Nisu za tebe paklene staze. Ne skreći sa puta. Samo te on u večnost vodi.

Moja sestra je nešto mladja od mene i upravo onakva kakve su, verovatno sve mladje sestre.

Uvek pozajmljuje moje stvari, kao da joj njene nisu dovoljne. Naravno, moj omiljeni pulover sada ima fleku koja ne može da se skine. Omiljene mindjuše su rasparene, jedna je misteriozno nestala. Moj "Burberry" je skoro potrošen, njen "Bvlgari", skoro pun.  Moja šminka je upropašćena, njena je netaknuta. Moje cipele su uvek  uprljane, iako ih nijednom nisam obula.

Kada treba nešto uraditi po kući, nju boli tiba. Ako treba ići u nabavku, ona nema gorivo, a nema ni para. Njeni rodjendani se pretvaraju u žurke, moji se proslavljaju tek simbolično. Kuća je uvek puna njenih brbljivih drugarica, moje odmah beže, glavom bez obzira, a da nisu ni kafu popile. Sve ručkove kuvam ja, ona kaže da ja to bolje radim. Ha!

Nekoliko puta sam pokušala da se usprotivim, ali mama ne dozvoljava. "Pusti je!" -kaže- "mladja je, ti si pametnija, pusti je, naučiće ona već!"

Sigurno će naučiti, samo do tad ja ću da osedim, možda čak i da izgubim kosu, od jeda! Jedva čekam da odraste, ali njoj se baš ne žuri. Ima ona koga da muči, koga da cedi kao limun i nervira do besvesti. Možda treba ja da naučim!



Eto, to vam je moja sekica, pa vi sad vidite!

A ovo sam ja, pravi andjelak, zar ne!?

POMOĆ, POMOĆ, NEŠTO NIJE U REDU! KAKO DA ZAMENIM SLIKE!?

Obično sam puna inspiracije. Reči se same otkidaju, iz nutrine, žele napolje, hoće da zaplešu, da se množe. Da odjekuju, da zvone, da pevuše...

Reči... moćno, ubitačno oružje, jednom izgovorene, ne mogu nazad...
Reči... nežne, tople, da zagreju, pomiluju, uteše...
Reči... grube, da ponize, uvrede, ubodu, zgaze...

Danas ne znam o čemu da vam pišem. Nešto veselo, da izmami osmeh? Ljubavno, da zagolica maštu? Setno, da izazove nostalgiju? Misaono, pa da ima ko da mi protivreči?

Tabula rasa! Eto, to sam danas! Tabula rasa. Prazan um, potpuno. Moje misli, verovatno smatraju da su zaslužile odmor. Zamor materijala! Možda je tako i bolje. Možda je bolje ponekad oćutati. Ponekad, tako kažemo više. Govorimo pokretom, pogledom, osmehom. 
Zaista ne znam o čemu danas da vam pišem. Uhvatilo me ono "nešto", samo gledam u prazno. Prazno je šareno, prazno mi prija. Danas vam više ništa neću pisati! 

"Eh, da mi je tvoja glava na dva dana, pa da se malo odmorim!" - stara izreka!!!

Možda je neko sa mnom, noćas zamenio glavu!? Hvala mu!!!

E, neće njemu biti lako!