Draga Andjo moja!  
Evo prošlo je već 3 meseca kako si otišla u taj Beograd da studiraš, a još mi se nijednom nisi javila. Šta je to Andjo? Što se ne javljaš, ljubavi, pa nisi me valjda tako brzo zaboravila. Ti znaš da ću ja da se odma ubijem ako je tako. Ti znaš da si ti meni oči u glavu i srce moje i sve, sve. 

Evo ti šaljem 100 golubova da ti izljube oči i lice i kosu onu tvoju lepu kosu. Andjo, nisi valjda odsekla pletenice. Nemo da se šališ, bre! Tvoju kosu obožavam. Ima u selo nova devojka, ona Stanimirova bratanica došla da živi ovdena sa Stanimira i Milunku. Stalno me pogledava, vidim ja, ali ja tebe volim i pravim se da ne vidim ništa. Ona nema pletenice, već pušća kosu da joj pada onako po ramena.

 Andjo pa što mi se ne javljaš, bre. Hoću da crknem od brigu. Kad god naidje poštar Mile sas biciklu ja ga zapitkujem a on uvek kaže jok. Pa ti znaš koliko ja tebe volim i uvek ću da te volim dok živim. Gledao sam onomad na televizoru saobraćaj u Beograd. pazi se Andjo moja vidim ja oni tranvaji jurcaju kroz Beograd, nemo da te neki zakači. Joj, oma ima i ja za tobom u crnu zemljicu da idem

U selo nema ništa novo sem što je komšiji Slavoljubu crkla krava. Skroz se nadula jadna ko onaj balon što sam ti kupio na vašar u Tešicu. Dok došao veterinar, ona se izvrnula skroz. Komšija Milorad Bog da mu dušu prosti nemože nikako da se od dušu rastavi. Jede ga onaj rak kao ono Perino kuče kad se otrovalo, pa nikad jadan da se izbavi od muku. Moji su svi dobro i svi te pozdravljaju. Jedino nana neće ništa da zbori o tebi i kaže da sam ja budala neznam zašto. Pušti ti nanu, nana ko nana, omatorela.

  Andjo, jedina moja ljubavi javi mi se sunce očiju mojih, rano moga srca, mnogo mi nedostaješ. Ljubim te 1000  puta i mislim na tebe. Sutra ću da idem u čaršiju sigurno si mi pisala pa je to negde zapelo. A možda se i Mile negde zapio pa gi izgubio, ću ga utepam živ mi ti!

Ljubim te i pozdravljam do sledećeg pisanja živote moj i čuvaj mi se!!! Cmok, cmok!!!

P.S. Andjo ako oćeš piši mi. A ako nećeš, piši mi da znam. Ona Stanimirova bratanica je jako lepa devojka a stalno me pogledava. Pa ko velim, ako me ti nećeš možda da je pitam. Još 1000 poljubaca ti šaljem.

Napomena: za sve, eventualne greške u tekstu odgovara autor bloga, zbog, pomalo zaboravljenog očinskog maternjeg izgovora.
Svi zarezi postavljeni na pravo mesto, isključuvo su greška autora bloga.  

Moj prvi susret sa ljubavnom poezijom odigrao se, naravno preko pesama Desanke Maksimović, Šantića, Ilića, Rakića, ali i Nerude, Prevera, Puškina...

I Jesenjina. Nezaboravni stihovi. Pročitaš jednom, pa još jednom... Pamtiš za uvek. Urežu ti se u koru mozga, kao tvoje sopstvene misli. Stope se sa tobom, tvojom nutrinom. Budeš deo njih.

...I ništa neće dušu da zanjiše,
   nit u drhtanje može da je svali.
   Ko je ljubio, taj ne ljubi više,
   Izgorelog niko ne zapali.

Sećate se...

Moje dečije oduševljenje trajalo je do onog dana kada sam naišla na pesmu "Krčmarska Moskva",(sećam se, nije bila u Golobovom prevodu). Rasprslo se kao balon od sapunice! Toliko mrzeti žene? A tako lepo pisati!? Kako? Zašto? Odakle ta mržnja? Nije mi bilo jasno.

U nedostatku adekvatne literature, kompjutera još nije bilo, nisam se ustručavala da zamolim moju bibliotekarku, tetka Macu, za objašnjenje. Kako jedan pesnik može, istovremeno da piše tako božanske stihove o ljubavi i da mrzi svom žestinom svog bića? 

Tetka Maca mi je tada ispričala sve o Jesenjivom životu. Njegovoj ljubavi prema Isidori Dankan, čuvenoj američkoj plesačici. Jedinoj ljubavi. Njegovoj preranoj smrti, samoubistvu. Sve ono što je smatrala da treba, u tim nežnim godinama, da znam o čoveku koji je sebe samog utkao u tu ljubav i preneo je na list hartije. Prenevši je, na taj način, u večnost.

Ljubav je Jesenjinu stavila lovorov venac slave  na glavu. Ljubav mu je, što je još važnije, dala oreol  besmrtnosti. Ne zbog stihova, već zbog ljubavi same.  Čovek dostojan divljenja. Onaj koji je uspeo da opeva sav čemer i jad, tugu i bes, lepotu i sjaj, dobrotu i podlost, visine raja i dubine pakla. Sve u jednom. 

Par godina kasnije saznala sam Jesenjinovu životnu priču. Sve ono što je moja tetka Maca "zaboravila" da mi kaže. Saznala za njegove brakove, vanbračnu decu, alkoholizam, tuče i vandalizam po hotelima i kafanama. Njegovo duboko neslaganje sa tadašnjom politikom i sve frustracije i nezadovoljstva. Obesio se 1925. Imao je 30 godina. Ostale su pesme, da podsećaju, da je jednom ovom zemljom hodao dečak plave kose i andjeoskog lica. Dečak koji je od svega na svetu najbolje znao da opeva.

...Pevaj, pevaj, nek se ruke vinu,
   njima kuni sudbinu i sreću!
   Neka ide sve u materinu,
   nikad, druže ja umreti neću!

Odlomak iz "Krčmarske Moskve" - Moskva, 1923.

Nemam običaj da preporučujem knjige iz prostog razloga što su čitalački ukusi različiti. Smatram to vrlo nezahvalnim i odustala sam onog momenta kada mi je kuma rekla da je "Vita brevis" ordinarna glupost. Okej, onda Roxi, nećeš više ništa hvaliti.

Meni ipak neki pundravci mira ne daju, pa mislim, onako diskretno, da vam ipak preporučim, ni manje ni više, već Teri Pračeta. Nekako mislim, ne može da škodi, a možda nekom može i da pomogne. Šta znam! Ako hoćete, vi probajte. Dodušete i ne morate.

Teri Pračet je britanski pisac fantastike, (vi koji ne uživate vaš u ovom žanru, strpite se samo još malo), rodjen 1948. godine. Okosnicu njegovih dela čini serijal od oko 30 knjiga o Disksvetu, planeti u obliku diska koja rotira na ledjima četiri slona, dok se ovi nalaze na velikoj kornjači, zvanoj Veliki A'Tuin. Veliki A'Tuin  putuje univerzumom noseći čudesni svet mašte, magije i čarobnjaštva.

Veštice i čarobnjaci, trolovi i patuljci, vukodlaci i bauci, esnafski uredjeno društvo, čarobnjački univerzitet i salve smeha, mnogo, mnogo smeha. Urnebesnog smeha od kog će vas zaboleti stomak. Nećete znati šta pre da pročitate, tekst ili, samo njemu specifične, fusnote.  

Neobična parodija na našu planetu, na naš svet, uvešće vas u čarobni život Diskveta i njegovih stanovnika. Iznova tražeći sledeću knjigu. Sve su obojene nespecifičnim, britanskim humorom ovog izvanrednog i neobičnog pisca. 

Veštice, Baka Vedervaks, Nana Og, Magrat, Smrt, čarobnjak Rinsvind, patuljak-ratnik Koen Varvarin, samo su neki od likova koji će vam naterati suze na oči. 

Navešću vam samo nekoliko naslova:
Mort
Straža, straža!
Veštice na putu
Osmi sin, osmog sina                                                                            
Maskarada
Boja magije
Deda Pras
Svetlost čudesnog

Ekranizovana, pretočena u stripove i postavljena na veliku scenu, dela Terija Pračeta nadživeće ga zasigurno, donoseći smeh narednim generacijama. Njegov humor je vanvremenski.

Pokušajte, možda se i vama dopadne.

Nijednom piscu nije uspelo da mi izmami osmeh u trenucima tuge i sete. Teri Pračetu jeste. Verujte mi na reč.

2005. godine Teri Pračet je obznanio da boluje od "Alchajmerove" bolesti. Od tada se bori za legalizaciju eutanazije.

- Bolje ćutati i biti smatran za budalu, nego govoriti i otkloniti svaku sumnju.
(Abraham Linkoln)

- Svaki čovek ima tri karaktera: jedan koji ima, jedan koji pokazuje i jedan koji misli da ima.
(A. Kar)

-Ljubav pobedjuje smrt, ali se dogadja da jedna mala, zla navika pobedjuje ljubav.
(Marrie von Ebner) 

-Ma koliko bila okorela nečija ćud, rastopiće se na vatri ljubavi. Ako se, pak ne promeni, to znači da vatra nije bila dovoljno jaka,
(Gandi)

-I šta god pogledam sve je pjesma i čega god se taknem, sve je bol.
(Ivo Andrić)

-Kraj i početak su snovi!
(Bhagavat Gita, VI vek pre n.e.)

-Kako su mudri oni koji su ludi samo u ljubavi!
(Joshua Cooke)

-Kralj, magarac i ja umrećemo sutra. Kralj od dosade, magarac od gladi, a ja od ljubavi.
(Žak Prever)

-Ja uvek smelije idem kada mi put nije poznat i kada ne znam šta me očekuje. Jer ništa se ne može dogoditi što bi bilo gore od smrti, a smrt me neće miomići.
(Ljermontov)

-Čar prve ljubavi je u našem neznanju da ona može uvek prestati.
(Dizraeli)

-Neko odlazi prerano, neko prekasno. Treba otići u pravo vreme.
(Zaratrusta)

-Prijateljima uvek lako opraštamo pogreške koje se ne tiču nas.
(Tolstoj)

-Da bi održali svoju reč, najbolje je da je nikad ne dajemo.
(Napoleon)

-Samo mala tuga govori, velika je nema.
(Seneka)

-Čovek je ništa drugo, no sena njegovih dela.
(Hegel)

-Gde ima mnogo svetlosti, tu je i sena duboka.
(Gete)

-Samo ono što činimo iz ljubavi, činimo slobodno, pa makoliko patnje iz toga proizišlo.
(Tagore)

-Vernost je ono što tražimo od drugih, kada je to njima na štetu, i od sebe samih kada je to u našu korist.
(Konfučije) 

-Misli umiru onog časa, kada se pretvore u reči.
(Šopenhauer) 

Moje su misli pre našeg susreta bile rasute po vinogradima i voćnacima i svu sam svoju ljubav poklanjala nekom zamišljenom svetu, koji je trebao da izraste u mojim nedrima i postane stvarnost na mojim dlanovima. Istkan maštom bezgraničnom i snovima od duge.

Danas sam čudno preobražena, nekim čudnim osećanjima koja me prožimaju i nadimaju grudi cvetovima orošenim i suncem jutarnjim obasjanim. Ni sama ne znam da li je to od ovog proleća, raspupelih voćaka,  prirode preporodjene, savršene u svom radjanju, bujice potoka, okopnjenog snežnog pokrova, visibake koja, stidljivo izviruje iz nutrine svoje majke. Ili je od tvojih očiju boje planinskih jezera? 

Moje misli su, danas posvećene tebi i samo tebi! Ja živim od tvojih pogleda, tvog osmeha, tvojih reči. Od treptaja tvojih očiju. Svu svoju budućnost poklanjam tebi. Svoje snove pretačem u ostvarena htenja, uz tebe. Moja će ruka biti u tvojoj, uvek. I danas i sutra i do večnosti... Ti si prisutan u svakom mom pogledu, trzaju, svakoj mojoj misli i pokretu. U svakoj kapi krvi i u svakoj suzi. U mom dahu i damaru.

Sve što činim, zbog tebe je i tebi.