Klinički Centar Srbije. Sedim i čekam svoj red. U krilu mi knjiga o templarima. Odlična, snimljen je i film po njoj, volela bih da ga pogledam.  Čitam je, zadubljena. Ona je moja odbrana, moj čuvar. Od neizvesnosti, straha koji probija kroz svaku poru. Od ljudi oko mene. Ne želim da slušam njihove priče, neću da znam, neću da čujem. Hoću da me nema. Ja nisam tu. 

- "Molim vas, nemojte okretati stranicu, nisam pročitala do kraja, ovo je baš interesantno!" - Ženica pored mene čita zajedno sa mnom. Pobogu ženo, pa ja sam na pola knjige, pomislim, ali vraćam stranicu, čekam da ona završi. Nemam pojma kada mi se u sakrivanju pridružila. Čitamo zajedno, zaverenički. Ne zadugo, na žalost.

- "Operisala sam rak dojke, a Vi?" - ne sačekavši da odgovorim, samo je nastavila. - "Lečenje je završeno.  Primila sam  hemoterapiju, obavila zračenja. Sve sam dobro podnela. Sada doktor misli da opet nešto nije u redu, traži dodatni snimak. Imam dvoje dece, idu još u školu. Kada sam, posle operacije, izašla iz bolnice, rekla sam mužu da moja bolest nije za šalu. Da mora biti jak za oboje, da mora da povuče. Da je on sada moj stub, moj oslonac. Deci jedina pomoć. Ja moram da se borim za sebe."

Ćutim i slušam. Nisam zatečena, često mi se dešava. Moje knjige uvek su bile slaba zaštita. Ovakve priče uvek nadju put do mene. Usud! Sedim i gledam je, potpuno nespremna na kraj njene ispovesti.

- "Rekla sam mu da mora biti jak, jači od svega", - nastavlja žena svoju priču - "mislila sam da me je razumeo. Mislila sam, uz njegovu pomoć, biće dobro. Sutradan sam ga, po ustajanju, potražila. Nije bio u sobi, ni u kuhinji, ni u dvorištu.  Našla sam ga u garaži. Obesio se!"

Nije potrebno opisati moja osećanja, predpostavljate i sami. Jedino što sam uspela da promucam bilo je: "Vi imate decu, morate biti jaki. Borite se. Vi morate da živite!"

Ni dan danas ne znam kako sam ušla u ordinaciju, ni kako sam izašla. Nesvesna svega oko sebe, nesvesna svojih koraka, automatski sam obavila neophodno. Na odlasku sam joj rekla samo jedno do vidjenja i srećno.

Verujem da nisam jedina kojoj je poverila svoju muku. To je potreba da se kaže, da se izlije iz duše, verovatno u nemoj želji da će tako brže proći, manje boleti. Da će se jednom zaboraviti, da će sve biti normalno.

Ne verujem da je prošlo i da je manje boli. Iskreno verujem samo u jedno - da se bori.

Verujem da je živa! Očajnički verujem da je živa. 

Ovo je istinita priča.

U Srbiji godišnje oboli oko 4000 žena od raka dojke! Umre oko 1200!

Za moje dve drugarice koje se nisu izborile.
Ne prodje ni dan, a da ne pomislim na vas. Andjeli neka vas čuvaju. 

I opet se javi misao, nejasna i nikad dorečena, sa kojom sam sto puta zaspala. I budila se, usplahirena kao srna okružena čoporom vukova. Zašto je ono što mi se dogadja toliko daleko od mojih htenja i zašto u svemu najmanje učestvujem ja? Zašto  sve stvari, ljudi i dogadjaji menjaju svoj oblik čim im se približim. Izmiču, ne vidim početak, ne vidim kraj. 

 

Ne osećam ni poniženje, ni izigranost, ni ljubomoru, ni taštinu. Osećam samo beskrajnu prazninu i nesposobna sam da shvatim da ništa u životu nije slučajno. Ne želim da posedujem, ne želim da upravljam. Želim samo neko blago lice, malo poverenja, koju utešnu reč, toplu ruku, ispruženu da prihvati kad posrnem. Da ne dozvoli da padnem...

Dušu sam u školjku sedefnu zatvorila, da je ne dotakne Mesec, crnu sen na nju da ne baci. Neka sanja, ušuškana, neko drugo vreme, neke lepše dane, radošću ispunjene. Neka odboluje u tišini, netaknuta. Srce sam ogolila, ono sopstveni život ima, samo bira svoj put. Samo je izabralo. Srce je tako htelo... 

Kada ogoliš srce, gubiš deo sebe, najbolji, najvredniji. Prepustuš ga stihiji, vetrometini, nesposoban da upravljaš sopstvenim životom. Sve se rasprsne kao kap kiše na trepavici.

Treba li žaliti, plakati, smejati se, čekati da vreme nešto učini samo? 

Boriti se do konačne pobede? Pirove? Preseći Gordijev čvor? Biti snažan kao Herkul i prkositi protoku vremena koje sve, neumitno pretvara u prah, unižavajući lepotu postojanja, samog!?
Rastrgnuti, golim rukama, paučinu tuge što obavija dušu čeličnim nitima, ponosno i prkosno podići glavu i nasmejati se u lice bezdanu samoće.

Srcem se junak bori! Srcem!

Ja više srce nemam, ono tebi pripada. Razoružana pred tobom i pred Bogom stojim.

Da li si razumeo šta sam želela da ti kažem?

 

Koliko ljudi, toliko ćudi, stara je izreka i potpuno je tačna. Svi smo mi jedinka za sebe, sa svojim malim i velikim životima. Svojim vrlinama i manama. Svi se na isti način trudimo da naučimo da plivamo vodama života - najbolje što možemo. Svi bi normalno da živimo. Radjamo se, volimo, mrzimo, rastemo, umiremo.

Generalno gledano, sto ljudi, sto ćudi! Kategorizaciju bi, takodje mogli napraviti na sto, ma i na stojedan način. Dobri ljudi, vredni ljudi, pošteni, nepošteni... Prevaranti, lopovi, cinkaroši, osobe od poverenja... Plahi, srčani, snažni, slabi... I tako u nedogled.

Gde svrstati sebe, najveći je problem. Ako je suditi po onoj - čovek je odraz svojih dela, najbolje je procenu ostaviti nekom drugom. Ionako bismo, ruku na srce, bili pristrasni. Dovoljno je samo da pogledate političare u predizbornoj kampanji. "Ja najbolji, ja najlepši, ja mogu sve!" Kleine morgen!

Kako sada tu podelu smanjiti na najmanju moguću meru? I šta uzeti za polaznu osnovu? Sopstveno životno iskustvo, iskustva prijatelja, poznanika, posmatranjem odredjenih ljudi godinama. Osvrnuti se, zaista, na njihova dela i odnos prema okolini i vama. Razmotriti sva ona razočarenja koja ste doživeli od najboljih prijatelja. Uzeti u obzir dobrotu onih, koji vam, možda nikad nisu bili simpatični.

Posmatrajaći, u poslednje vreme, ponašanje nekih svojih prijatelja i "prijatelja", uzevši u obzir sve gore navedeno, došla sam do zaključka da ljude zaista možemo podeliti u dve kategorije. Vampire i one druge. Pri tom Brem Stoker i njegov čuveni "Drakula", sa ovim vampirima nemaju apsolutno  nikakve veze.

"Oni drugi" - to su ljudi uvek, ili skoro uvek spremni da pomognu, u zavisnosti od svojih mogućnosti, koji će vam pružiti ruku, onako toplo, saosećati sa vama iskreno, radovati se sa vama, bez primese ljubomore i zavisti. Vaš uspeh, slaviće sa radošću. Priteći u pomoć kada god je to potrebno, bez pomisli da li sami nešto gube. Vašu patnju, bol i razočarenje, prihvataće skoro lično. Sa vama će deliti svoje radosti, nesebično.

"Vampiri" -  sorta koja ne haje, koja gazi, sposobna, isključivo za zadovoljenje sopstvenih potreba, nesposobna za emocije. Emotivni bogalji. Nesposobni drugima da priteknu u pomoć, podele radost, ili ako to, na izged i čine, čine lažno. Pritvorno. Puni zavisti i ljubomore, uvek spremni da vam se, iza ledja, nasmeju i  raduju vašoj muci. Oni se "hrane" vašim problemima, tugom i nesrećom. Vaša sreća i uspeh, njima je rak rana. U stanju su da vam iscede sve životne sokove. Žderači duša! Njih je često veoma teško prepoznati. Nekad godine provedete sa vampirom, a da toga niste ni svesni.

Što je najgore od svega, ove se dve vrste medjusobno stalno mešaju. Kao što sam već u jednom komentaru rekla: Vampir na vampira ne skače! 

Bože, kako je volim!

Ona je ista ja! Crna ona, crna ja. Ona ima tamne oči, tamne kao noć, ja imam svetle, ali to je sitna razlika. Nebitna potpuno.  Vitka je, okretna, brza. Baš kao ja (ok, malo sam se u poslednje vreme popunila, ali krajnje elegantno). Vesela, umiljata, mazna. Uvek raspoložena, ali ako je neko iznervira, bolje da se pričuva, nema kod nje neslanih šala. Baš kao ni kod mene.

Navike su nam potpuno iste, isti ritam. Nas dve živimo potpuno usaglašeno, tek poneka sitnica može da nas izbaci iz ravnoteže. Otvorena je i pristupačna, pokazuje ljubav, nesebično je deli, bez zazora. Pokazuje netrpeljivost, ako je potrebno. Svet posmatra mojim očima, meni dragi ljudi, dragi su i njoj. Ona je ista ja!

Niko mi se tako ne obraduje kao ona. Niko me ne voli tako kao ona. Nisam u stanju da se odbranim od njenih zagrljaja, od njene radosti što me vidi. Svaki sat rastanka, za nju je godina cela. Vi nemate pojma kako ona mene voli! To je ljubav do neba i nazad. Pa opet do neba! I ja volim nju, to moje slatko, malo derište. Obožavam je!

Uvek je uz mene, valjda se tako oseća zaštićena, sigurna, to je odlika malih bića. Ja bih bar želela da je tako. Ne dozvoljava mi ni trenutak predaha. Ako sam sela, već je u mom krilu. Onako blesasto skoči na mene, gleda kroz prozor u stilu: - ne možeš mi ništa, zeka u crvenom, trala, lala, la!  Pa reši me se, baš ako hoćeš, ali ja znam da nećeš! - Zna ona! Pametnica moja mala. Moja Mala!

Njena ljubav je bezgranična. Jao onom ko samo pokuša da se našali na moj račun. Da vikne ili, ne daj Bože, digne ruku. Mrzeće ga, mislim doživotno! Njena porodica je za nju ceo svet i tako treba da bude. Tepam joj: moja Mala, ime joj je predugačko i komplikovano za izgovor. Ponekad se pravi da me ne čuje, pomalo je sklona hedonizmu, neka... I treba. Važno je da je tu, važno je da postoji. Ona je ista ja! Ona je moja.

Oh, da! Zaboravila sam da vam kažem, ona je američki staford terijer.