Pišem ti crvenim mastilom. Mastilom ljubavnika i samoubica. O, ne brini dragi, nije krv to. Krv je moja zaledjena, srce mi je zaledjeno. U onom trenutku kada si rekao da me ne voliš više, zaledio se trenutak i ja sa njim. Sve je stalo, vreme, život, snovi, nadanja. Peščani sat se rasprsnuo u hiljade staklenih kapljica, svaka mi se u dušu zarila, ranu izranila, veliku kao radjanje sunca. 

Crnim ti mastilom pišem. Mastilom tekstopisaca i biografa. Biografiju svoju da napišem, da me bolje upoznaš, da shvatiš šta si izgubio. Ceo život na hartiju da prenesem, da večno traje, tebi u inat, ubiti mi dušu nisi uspeo. Ona samo meni pripada. Živeću i bez tebe, ti si samo slučajni prolaznik. Još samo jedno ime u mojoj biografiji.

Plavim ti mastilom pišem, mastilom romansijera. Onih što u večnu sreću se kunu. Zaludjenika i razneženih duša, nesposobnih da sagledaju stvarnost oko sebe. Oh, kako im zavidim! Plavim mastilom pišu romansijeri, moj roman nije od te sorte. 

Žutim  ti mastilom pišem, mastilom sitnih duša, onih što mrze bićem celim. Što, bezobzirno gaze sve pred sobom, nesvesni svoje malenkosti, svesni jačine svojih koraka. Pišem ti žutim mastilom. Tvojim mastilom, da znaš, znam tvoju tajnu. u dušu te znam. od mene, ništa ne možeš sakriti.

Zelenim mastilom ti pišem! Zelenom bojicom detinjstva. Nevinog i čistog. Detinje iskrenog i nedodirljivog. Leptir u letu, cvet u cvetu! Pesmicom lakom, kao oblak paperjasti. Ti nikad nećeš znati. Ti si zaboravio. Ti imaš osmeh zlog vuka. Zlog čarobnjaka. Ja sam dete, još verujem u bajke. Zli, na kraju, uvek budu pobedjeni.    

Danas je rodjendan našoj Nastasji! Mladoj dami koja je, sledeći svoje srce, napustila svoju domovinu, ali je i dalje sa nama, u našim srcima i našim mislima. Vodjenjem svog bloga kuhinjica uvek nam je priredjivala praznik za sva čula. Pored ukusnih djakonija, koje uživa da pravi, izvanrednih fotografija i, nadasve, salve smeha, njeni postovi uvek su nas opuštali i uvodili u svet tople, mirisne kuhinje, koja  nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Nastasja srećan ti rodjendan!!! Svako dobro i mnogo, mnogo smeha!!!

Jedan skroman poklon od svih blogera!



Poslužite se tortom!


A red je i da se zalije!


Nastasja. živela ti nama mnogo leta. Živela!!! 

Za pričalicu

Bajke! Svi ih volimo. Kao deca, slušali smo ih od roditelja, sa sricanjem prvih slova, čitali smo sami, a sa dolaskom sopstvene dece, obnavljali smo svoje znanje. Bajke, koje nas uvode u čarobni svet mašte i gde svi, makar i na kratko, letimo u zemlju Nedodjiju u kojoj nas čeka vila Zvončica.

Vrlo rano sam počela da čitam, latinicu doduše, iz prostog razloga što moji roditelji nisu imali toliko vremena za mene, koliko sam ja želela. Radilo se, mnogo. Imala sam šest godina kada su me upisali u biblioteku. Tetka Maca, starija dama, suvereno je vladala bibliotekom u našem malom gradu. I uvek je znala da pogodi "potrošački" ukus članova.

Počevši sa braćom Grim i H.K. Andersenom, polako, ali sigurno sam lutala zaledjenim predelima u potrazi za Kajem, tugovala sa Malom sirenom, šetala dvoranama dvorca ni na nebu, ni na zemlji, pravila pehare od malahita u ruskim planinskim bespućima...


Do četvrtog razreda, pročitala sam, verovatno, sve bajke iz naše biblioteke. Tetka Maca me je uvek ljubazno dočekivala i nudila svoju stručnu pomoć. Sve do jednog dana...

-"Nema više bajki! Sada si pri kraju četvrtog razreda, vreme je da, sem bajki i lektire, počneš da čitaš i nešto drugo." Tako mi je rekla. Potrudila se da mi jasno stavi do znanja da će odabir knjiga, bar u početku, biti isključivo njena privilegija. Strašno! Sa neizrecivom tugom napustila sam biblioteku sa knjigom koju mi je dala.



"Seviljska lepeza", Pol-Žak Benzona. Pih! Ko zna kakva glupost! I sigurno je nešto za matorce! Znala sam da će tetka Mica razgovarati sa mnom o knjizi i ne bi mi druge, počela sam da je čitam, teškom mukom. Priča o petnaestogodišnjoj devojčici iz Andaluzije, koja prodaje lepeze i njenom drugu prodavcu limunade na ulici.

Priča o mukotrpnom životu, o ljubavi, nadama i stremljenjima, ona na kraju gine pod točkovima automobila...

Prva i poslednja knjiga koja mi je izmamila suze. Potoke suza! Predivna priča, puna želje za životom, tako tragična na kraju.

Tetka Mica je bila zadovoljna mojim izveštajem. Ja sam uvek bila zadovoljna njenom preporukom. Znala me je u dušu!!!

Godinama kasnije poželela sam ponovo da pročitam "Seviljsku Lepezu". Rečeno mi je da knjige već dugo nema, neko je nikada nije vratio. Nema je ni dan današnji. Proverim ponekad. 

Ne plačem više kada čitam tužne romane.

To su samo bajke za odrasle, a ja sam velika devojčica.

Velike devojčice ne plaču... 

Upravo je jedan političar izjavio kako će najnovija mera u Srbiji biti skromnost. Čuj, skromnost! Kakva, bre skromnost, čoveče, pa skromni smo već dvadeset godina, ni ne vidimo se više od silne skromnosti. I miševi nam zavide, koliko smo sićušni.

Nemam običaj da politiziram, uzaludna je to rabota, ali skromnost!? Ako sada ne lanem, pući ću! Skroz! 

Ma neću više da budem skromna. Neću! Hoću samo da živim normalno, da jedem kad hoću i šta hoću. Da svaki dan imam meso sa prilogom i palačinke ili kolač. Ne treba nikog da brine ako se ja nezdravo hranim, hranim se za sebe. To je samo moja stvar.

Hoću da vodim decu na more, da putujem, da vidim Firencu i Barcelonu. Šta oni misle, da će mi pozliti od silnog putovanja, možda ili da će mi se od galerija smantati!? Hoću u pozorište, na balet, hoću u kafanu. Da mi Ciganin opet svira na uvce, da mi peva: "Volela sam oči zelene", da udarim rukom o sto, onako razdragana, pošto me je već prvo piće dobrano zveknulo.

Hoću svojoj deci da priuštim sve one obične stvari, koje sam ja, nekad imala, a sada su luksuz. Hoću i sladoled tortu iz supermarketa, onu veliku i Coca-colu i cipele na štiklu. Hoću da uključim sve sijalice u kući neka blješti, neka sija!

Hoću da kupim najskuplji poklon prijateljima koji su to zaslužili, hoću novu haljinu i kožne rukavice, mekane! Hoću deci da dam džeparac sa osmehom i galantno, pa moji su, zaslužili su!

Hoću da promenim izlizani tepih i ofucani trosed, hoću novu stonu lampu i mašinu za pranje sudova!



Neću da provodim leta u traženju dodatnog posla, da gledam Pariz na razglednici i da se sećam Beča i Minhena. Neću više da zurim u prokleti TV ekran, očekujući da prikažu "Labudovo jezero", neću da se u poslastičarnici prebrojavam imam li za tri ili četiri kugle sladoleda i slušam grandovce sa stereo uredjaja. Neću da udaram rukom o sto, od besa, jer je opet poskupelo ovo ili ono.

Neću više da deci kažem: strpite se malo, nema se danas... Neću da nosim čizme tri broja veće, zbog pet pari čarapa. Neću da idem peške, da uštedim siću za autobus, neću da se smrzavam u starom kaputu.

Hoću bundu, novu! I kupiću je, samo da znaš! I nije me briga da li to "nova" znači da je tamo neka baka umrla, nijednom je ne obukavši, a naslednice su predebele za istu. 

Kupiću novu bundu, a krajnje je vreme, gospodine si ga moj, da ti budeš skroman! Krajnje je vreme!