O ljubavi:

- Ljubav lišava pameti one koji je imaju, a daje je onima koji je nemaju. (Diderot)

- Jezik ljubavi je u očima. (Phineas Fletsher)

- Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući čoveka. (Jovan Dučić)
 
- Ljubav koja doziva ljubav, često čuje tek sopstvenu jeku. (Mne Amiel-Lapeyre)

- O, slatka moja ljubavi, ti si div, a strepiš pred mišem! (Afrički, narodni stih plemena Gali)

- Meni se ništa ne može dogoditi dok izmedju mene i smrti postoji ljubav. (Žak Prever)

- Onaj čovek koga ti voliš u meni, naravno bolji je od mene. Ja nisam takav. Ali ti voli, i ja ću se postarati da budem bolji od sebe. (Puškin)

- Svadja je neophodan začin prave ljubavi. (Tagore)

- Ono što ljubav počne, može samo Bog da dovrši. (Viktor Igo)

- Razum ne upravlja ljubavlju. (Žan Batist Molijer)

- Kad volimo, mi gubimo vid. (Lope de Vega Kaprio)

- Uporedjivati u ljubavi je isto kao i prestati voleti. (J. Dissard)

- Voleti nekog, znači sve mu oprostiti. (L.N. Tolstoj)

- Nikad nije ljubio onaj koji se nije zaljubio na prvi pogled. (Šekspir)

Leonardo da Vinči - "Leda i labud" 

Drage moje dame, da svaka žena mora uvek da izgleda lepo, bude doterana, namirisana, sa baršunastom kožom i sa kosom kao svila, davno smo apsolvirali. Ukoliko želite da zadržite čoveka svojih snova, bio on muž, dečko ili šta god, tih pravila se morate držati, dopadalo se to vama ili ne. Nema švrćkanja po kući u pantofnama i pižami u po bela dana, nema viklera, ni krastavaca na čelu, ako je ljubljeni tu. Odišite lepotom i zdravljem, čak i ako vas prehlada lomi, ili imate temperaturu 39,2.

Sada kada smo to rešili, pozabavimo se malo našom jačom polovinom. Elem, ukoliko ga još nije uhvatila kriza srednjih godina, najverovatnije nikad i neće. Muški su to i oni uvek idu iz krajnosti u krajnost. Veoma je bitno da to zapamtite. Ukoliko se vaš ljubljeni ne licka, ne dezodoriše i ne gleda svaki čas u ogledalo, postoji realna opasnost od totalnog zapuštanja istog. Mislim, vašeg ljubljenog.

U takvim slučajevima, najčešće dolazi do propratnih, veoma neželjenih posledica u vidu:
1. puštanja pivskog ili nekog drugog stomačića;
2. brade stare od tri do sedam dana;
3. Izuzetno neprijatnog mirisa podpazušnog dela.

Mogla bih još nabrajati, ali smatram da je, za početak i ovo dovoljno. Dakle, molim vas da mi dozvolite da vam uputim nekoliko saveta, vezanih za predhodno navedene neprijatnosti.

Od veoma bitnog značaja je, da razgovarate sa voljenim i da mu, krajnje diskretno i veoma biranim rečima, (ovo je veoma važan činilac) stavite do znanja da vas njegova nova pojava stavlja u neugodan položaj i da vam nikako ne prija.

Nekoliko preporuka po tačkama:
1. - a.) Toliko si se ugojio, još malo i nećeš moći da prodješ kroz vrata.
      b.) Pa ti si se ugojio kao svinja!
     c.) Izgledaš odvratno sa tom stomačinom, mogao bi da smanjiš unos piva.
      d.) Od danas si na rigoroznoj dijeti, stomačina ti je kao u slona.

2. - a.) Gospode Bože, na šta ličiš sa tom bradurinom!
     b.) Ti izgleda ne shvataš da ne ličiš na filmskog glumca, više podsećaš na majmuna.
      c.) Da se nisi usudio da me poljubiš, brada ti je odvratna!
      d.) Ni rodjena majka ne bi poljubila čak ni vazduh oko tebe!

3. - a.) Diskretno ga svaki čas prskajte dezodoransom ili nekim adekvatnim sredstvom za osvežavanje prostorija.
      b.) Ukoliko je neophodno, pošpricajte ga sredstvom protiv muva i ostalih insekata.
      c.) Recite mu: Fuj, smrdiš kao tvor!
      d.) U ovoj kući se više ne može živeti od tvog smrada!
     e.) Napunite kadu vrelom vodom u koju ćete dodati sve moguće mirišljave kupke, soli, ulja i šampone , sa dodatkom tri (vodite računa, tačno tri!) kapljice domestosa. Nežno ga pozovite da se izbanja. Ukoliko odbije, otvorite sva vrata i prozore i urlajte što jače možete na njega. Tek toliko da komšiluk najmanje nedelju dana priča o vašoj svadji.

Ako ovo, kojim slučajem, ne dovede do željenog rezultata, bar ćete biti sigurne da ste dale sve od sebe! Savest će vam biti mirna! Slobodno mu možete premestiti posteljinu u dnevni boravak, ili drugu, adekvatnu prostoriju (najbolje ostavu za metle).

Dakle, drage moje, iskreno se nadam da sam vam pomogla svojim savetima. Ukoliko smatrate da se ne nalazite u ovoj grupi, ili pak mislite da su saveti glupi, snalazite se same, kako najbolje znate i umete.

Srećno vam bilo! 

Postoji izreka koja kaže da mi ne biramo prijatelje. Prijatelji, kaže izreka, biraju nas!

O, da, ima istine u tome. Mnogi su me tako našli. Mnogi su prošli kroz moj život, ne ostavivši trag. Prijatelji... Ili neprebolnu ranu. Prijatelji...

A onda sam odrasla. Naučila da ne dotičem baš svaku ispruženu ruku. I vruće i hladno peče. Jako! Ne dodirujem, ne puštam više da tako lako udju kroz dveri mog bitisanja. Nije svima tu mesto. Nisam ja za svakog. Meni prijatelj nije više lako biti.

Sada biram ja. Polako, oprezno... Plamen je to ili led. Neću da se opečem, hoću da se ugrejem. I hoću da znam da će biti tu onda kada treba. Kada se smejem, kada plešem, kada moja snaga vrca, neobuzdano. Da se raduju i igraju sa mnom. Da zapevamo zajedno. Duet ili hor, sasvim svejedno.

Hoću da znam da će biti tu kada plačem, kada me lomi, kada se gušim. Kada je teško i kad ne znam gde bih... Kada bura tuče. Da ne dozvole da potonem.  Da me ne daju... Da tuguju. I da ćute sa mnom.

Da budu moj svetionik, moja zvezda vodilja. Moje oči, moje sunce, moje sve. 

Meni prijatelj nije više lako biti. Ja prijatelje sama biram. Pažljivo, kao grimizne jabuke, kao dijamantski prsten, kao bisernu ogrlicu. Oni su moje bele perle. Moji dijamanti. Oni će trajati večno. Uvek će biti tu, postojani i verni. Da pevaju ili da ćute.

Nema ih mnogo, ali je njihova vrednost nemerljiva. Nema tog aršina, ni karata. Nema te veličine sa kojom bi se njihova srca mogla meriti. Nema tog blaga za koje bi me prodali. Malo ih je, ali su uvek tu...

Zapitaj se koliko si sam sebi prijatelj i koliko pravih prijatelja ti imaš!

- Koga više vojiš, uju ili mene?
- Tebe volim više, uju volim duže!
- Neeee, neeetu. Mojaš mene sve! 

Kako majušnom dečačiću, sinu prvencu, objasniti ljubav sestre prema bratu. Nikako! Samo čekati da bude, da se desi, da jednom sazna, kada u njegov život ušeta mala princeza. Princeza koja će njega voleti onom istom snagom kojom ja volim svog brata. Neizmernom snagom.

*** 

Imao je on tada četrnaest godina, ja šest više. Već odrasla , on tek pubertetlija, onako dečački neozbiljan i blesast. Moj jedini, najjediniji.

Sećam se, kao da je juče bilo. Čekam ga na aerodromu, njegov avion uskoro treba da sleti. Putuje sam. Često smo putovali sami, kao deca, ništa strašno, zna on. Sad će... Guram se kroz masu nestrpljivih rodjaka, izvirujem, gledam na oglasnu tablu... Ništa. Nijedan let iz Nemačke... Četiri Inex-Adrijina i četiri JAT-ona aviona. Nijedan....

Već smo uspaničeni, polako se upoznajemo sa sebi najbližima. Pitamo se, odlazimo kod dispečera. On sleže ramenima. Šalteri kompanija su već zatvoreni. Nervoza raste. Konačno, stiže. Stiže JAT. Ja čekam Inex-Adriu. Izlaze prvi putnici, ljube se, viču: bomba, na nekom od naših aviona je bomba...

Krv prestaje da kola, srce staje, dlanovi mi se znoje. Knedla u grlu, grč u stomaku... Grudi se raspadaju... Gledam... Gledam i ne vidim ga. Znam, on nije došao. Negde je tamo. U nekom drugom, potpuno sam... U nekom, u kom je možda...

Nisam sama, oko mene je sijaset unezverenih rodjaka i prijatelja. I oni čekaju, nekog svog, nekog voljenog. Konačno dobijamo informaciju da se javimo u kancelarije naših aviokompanija, kažu nam, dolazi neko da nam saopšti informacije.

Informacije su šture, ali bar saznajem da je bratov avion negde u Nemačkoj. Da su putnici bezbedni, da bomba nije pronadjena i da će sve biti u redu. Strpljenja samo, doći će, svi... Samo strpljenja. Biće organizovani letovi. Uskoro... Nemam strpljenja, hoću ga odmah, hoću
da dodje sad...  Hoću da je tu!



Osam jugoslovenskih aviona tog je poslepodneva prisilno sletelo po šumama, vojnim aerodromima Evrope, stotine putnika pregledano i ostavljeno da čeka. Dok oni čekaju po raznim prihvatilištima, mi čekamo njih i umiremo...

Konačno, posle višesatne rastuće panike i zebnje, sleće jedan po jedan avion.  Minhen, Štutgart, Hamburg, Hanover... Frankfurt!? Gde je Frankfurt!? Niko ne zna. Svi odlaze. Na aerodromu ostajem ja, jedan čovek koji čeka suprugu i bebu, jedna žena koja čeka muža i dispečer.

Sati dugi kao večnost, polako prolaze. Dan se odavno pretvorio u veče, veče u noć, uskoro će jutro. Umirem... Molim se... Bože, ne daj ga, Bože ne daj ga... Ne njega.

Dispečer trči, vodi nas na domaće letove. Tamo će sleteti, kaže. Nema carine, nije potrebno, direktan let, Lufthansom. Nemci sve organizovali, nije bilo nikakve bombe. Sve je u redu.

Iz aviona izlazi žena sa bebom, stariji gospodin i On. Trčim i ljubim ga, stežem jako, najjače. On kaže: "Hej, nije to ništa, sve je u redu, tu sam." Tu je, dobro je, tu je.....

Doleteo je kaže prvom klasom, let samo za njih troje i bebu. Ostali su rasporedjeni u druge avione, oni su jedini putovali u Beograd. Bili su u nekom bunkeru, u nekoj šumi... Više nije ni važno. Važno je da je tu...

***
Tebe volim najviše, uju volim najduže!!! Shvatićeš... Jednom.

U godinama koje su nadolazile, svaki put kada se nešto slično desilo, znala sam. Za svakog od njih, bar po jedno srce umire...