- "Šta ti je to Roksana?"
- "Slika."
- "Čija slika?"
- "Mamina, tatina i batina."
- "Mogu li da vidim?"
- "Ne možeš, moja je, samo moja!"

***

- "Počupala sam svoje korenje, a ovde se nisam primila!" - tako mi je, nedavno, prijateljica objasnila svoje preseljenje iz našeg mesta u prestonicu. Otišla je kao dete, sada ima sina studenta. Ako se dosad' nije primila, nikad neće. 
- "Vrati se, jednom." - bilo je sve što sam joj rekla.

***

Počupali su moji nona i dejka svoje korenje, krenuli u nepoznato, ostavili deo srca u svojim gradovima. Krenuli, svako za sebe, sa svojom mukom i nevoljom. A onda se našli, kao što se dve razdvojene duše ponekad nadju i krenuli u novi život. Nikad ne izneverivši jedno drugo. Do samog kraja. 

Kućili su se deka i baka polako, ali bilo je svega i lepo se živelo. Najvažnije, bilo je ljubavi za sve, neki unutrašnji mir je vladao. Nešto, što ja u stvari ne mogu da vam opišem, ma koliko se trudila. Zaboravila sam, toga više odavno nema. Užurbanost i trka postali su deo naše svakodnevice.

Dejka je radio i sa posla dolazio pravo kući, već s' proleća uzimao ašov i motiku i obradjivao ono malo zemlje koju smo imali oko kuće. Malo, ali za nas više nego dovoljno. Nona je spremala, kuvala, hranila piliće, a potom bi, rame uz rame sa dejkom, odlazila u baštu.  Ja sam skupljala krompirove zlatice. Uživala u prostranstvu svog dvorišta, igrala se sa mojom kucom, drugaricama, lutkama... I donosila kući kutije sa odbačenim, slepim mačićima.

Nona je čvrsto verovala u Boga, i nikada nije dozvoljavala rasprave na tu temu. "Basta!" - čulo bi se ponekad, ako bih ja, Titova pionirka, preterala u svojim opisima planetarnog sistema i galaksije.  Dejka se sa njom o tome nikada nije raspravljao. Njena čvrsta vera donela je bezbroj radosti u našu kuću. Prva u nizu bila je slika Andjela zaštitnika dece, iznad mog krevetića i niko nije smeo ni da je pipne.

Jelka se kitila 24. decembra, raskićavala 15. januara. U medjuvremenu, dva Božića, doček Nove godine i tatina slava, za mene su značili mnogo poklona, slatkiša i kolača.  Nona je održavala dve slave, dejkinu i tatinu, iako ni jedan od njih nimalo nije mario. Uskrsi, oni su posebna priča. Šarena jaja, farbana u crveno i u lukovini! Čokoladne zeke i pilići i silni paketi koji su pljuštali kao kompenzacija za udaljenost. Slali su mama i tata često, ali su često i dolazili i na taj način, blažili tugu i jad.

Uskrs! Mala korpica sa sveže nabranom travom, okupljeni drugari, šetnja od kuće do kuće. Živeli smo u kraju gde se ljudi nisu obazirali na zabrane i gde se Uskrs slavio onako kako dolikuje. U našoj kući se najduže zadržavalo, nona je uživala u prazniku i deci. Sada, kada pomislim na to, sigurna sam da je Uskrs, na neki način, u njoj izazivao neke lepe uspomene i neka čežnjiva osećanja. Mi tako često zaboravimo, i naši stari su, nekoć bili deca.

Roditelji su mi najviše nedostajali na raznim i čestim školskim predstavama. Učestvovala sam na svakoj. Publiku su uvek činili djaci i roditelji. Mene je gledala samo nona. Ostavljala je sve poslove, svečano se obukla i dolazila. Nijednu nije propustila. I za svetog Savu je dolazila u crkvu da me gleda i uživala je. Posle recitala, delilu su nam kesice bombona i tanjirić koljiva. Popa je uživao da proćaska sa nonom. Verovatno ga je, u polupraznoj crkvi, ova žena oduševljavala svojim prisustvom. I svojom postojanom verom.

Dve različite pravoslavne ikone, ikona Majke Božije sa malim Isusom, jedna slika Andjela čuvara. Jedna kućica sa malim vinogradom, bašticom i voćem. Jedna nona i jedan dejka. I mnogo, mnogo radosti, ljubavi i smeha.

Nona je otišla  prva, jednog 29. februara. Poseban dan, baš kao što je i ona bila posebna. Samo je zaspala i nije se više probudila. Ugasila se. Dejkino srce je izdržalo još tačno godinu i jedan mesec. I onda je presvislo. Mirno i u snu. Puklo! Tako je i lekar rekao. Umro je od tuge. Nije znao ni kafu da skuva. Nije ni morao.  

Nedostaju. Nedostajaće, uvek...

Gledala sam je onako ruševnu i zaraslu u korov, nijednog cvetića, nijednog čokota vinove loze, nijedne voćkice. Ni kapije više nema, ničega nema. Neka starica je sedela na šamlici u dvorištu, nemo me posmatrala i sigurno se pitala ko sam.

-"Oprostite, ovo je nekad bila moja kuća."-bilo je sve što sam uspela da kažem i suze su potekle. Godinama suzdržavane, ispirale su moju dušu, čisteći je od tuge, bola, čemera i nostalgije.

-"Roksana čedo, ti li si?"
-"Ja sam čika... Pero, ja sam."
-"Ej, čedo, pogledaj one kućerine, sećaš li se kako ste se ti i moja Daca tu igrale u voćnjaku?"
-"Sećam se, kako ne."
Zagrli me čika Pera, priča, priča, ali ja ne čujem, sad već glasno jecam.
Došla sam, posle toliko godina, da nisam, srce bi mi puklo. Nikad više neću ići.

***

Rasprodali su nona i dejka ono malo svoje imovine koja im je, posle rata ostala, kupili lep, veliki plac u Vojvodini i sami sazidali kućicu, kakvu su oduvek želeli. U nju su uzidali svoju ljubav, snove i želje dve izgubljene i ponovo pronadjene duše. Odgajali svoje čedo, sa puno ljubavi i kuću i dvorište uredjivali kako su sami hteli.

Nona je posadila smokvu i badem. Smokva se nije primila, badem nam je godinama svojim beharom najavljivao proleće. Nicale su voćkice, od svake fele, mali vinograd, bašta sa lukom, šargarepom i paradajzom. Baštica sa ružama, božurima i zimskim cvećem. Kokice i petao i moja Kuca, koja se "rodila" mesec dana pre mene. Sve je to nona održavala, iskustvom žene odrasle na selu. Ona koja je, do pre neku godinu, prstima samo preko klavira prelazila. I sve je cvetalo i davalo plod.

Dejka je radio u velikoj fabrici, ona je bila stub kuće i sve je bilo na njoj. On ni kafu nije znao da skuva, ni tanjir da pomeri. Ali, tako je trebalo i bilo je dobro. Voća je bilo i za prodaju i time se dopunjavao kućni budžet. Živelo se pristojno i moglo se malo uštedeti i priuštiti i poneki odmor. Retko, doduše, ali moglo se...

Najlepše uspomene me vezuju za moj voćnjak. Preko stotinu voćaka, rumenih,  čekalo je da ih zagrizeš. I male zelene kajsije. I kajsija kuma Steve, koja se malo naginjala u naše dvorište. Mamila svojim malim zelenim plodovima.

-"Šta radiš to Roksana?"
-"Evo, kume, berem za biologiju!"
-"Ako čedo, ako, samo ti beri!"

Kum je imao imanje pored našeg, tri puta veće i bunker na sred imanja. Sa obe strane bunkera, dva velika sočna rušta. Najveće uživanje je predstavljalo sedeti na bunkeru i grickati rušteve, malo sa jednog, malo sa drugog drveta. Naši, kunem vas se, nisu bili tako slatki.

-"Roksana, čedo, a je l' za biologiju?"
-"Za biologiju, kume." - jedva izgovaram punih usta.
-"Ako, kumče moje! Samo beri, ionako će i' vrane pozobati. I navrati posle, ima štrudle s' makom."
-"Hoću, kume, hoću!"

Nona je bila izvrsna kuvarica. Vojvodjanska, dalmatinska, bosanska, srbijanska kuhinja za nju nije imala tajni. Dve stvari nije nikad naučila, ili joj se nije dalo. Štrudlu sa makom i domaće rezance za supu. Štrudla je uvek bila nekako testasta, a rezanci su više ličili na italijansku pastu. Bila je uporna, do kraja života ih je mesila, mi smo jeli i ćutali. Navikli smo.

Čime se meri vrednost i lepota jednog detinjstva, ukoliko mera uopšte postoji. Moje je bilo vedro i šareno, puno smeha i igre. Kada su moji roditelji, trbuhom za kruhom, otišli u tudju zemlju, mene su ostavili sa bakom i dekom. Nedostajali su mi, mnogo. Mnogo i često. Nona i dejka su se potrudili da tu tugu potisnu i uvek su uspevali u tome.

Moje detinjstvo je bilo prelepo...

Nastaviće se... 

- "Kaže mi mama da si bila danas jako nevaljala. Spremi se, večeras ćeš fasovati kaiš, da pamtiš dok si živa!"

I spremila se ona, drheći jer ga nikad nije videla takvog, obukla pižamicu i legla u krevet. Šćućurena, čekala nemo kaiš i molila se da ne boli jako. 

-"Navuci perinu preko glave!" - stigla je naredba i ona uradi tako. Pljušte udarci po perini, a ona se kikoće, naglas. Nije mogla, onako ušuškana, da vidi i njegov zadovoljni osmeh. Znao je da će te, jedine batine od njega, pamtiti zauvek. I moja majka ih se seća i dan, današnji i sa tugom, ali i osmehom priča o njima.

Mnogo godina kasnije, jedna druga devojčica čekala je, po zasluženoj kazni, iste takve batine i dočekala ih, na isti način. Gušeći se, što od smeha, što od one ogromne perine. Ja, mala, dedina unuka, njegovo zlato njegovo sve. Prve i poslednje batine. Eh, dejka moj!

***

Beše on od onih sitnih dečaka koji žive u senci mnogo starije sestre koja se odlikuje karakterom od čelika, koja principe ne menja ni kada je to pitanje života i smrti. Kao dete, ostao je bez roditelja, sarajevskih rentijera. Onih što kuće iznajmljuju finoj gospodi i učiteljima i imaju salon za brice-hirurge.

Sestra Nada, već obudovela, odgajala ga je spartanski, kao i svoje jedino čedo, budućeg fudbalera, nekog ondašnjeg sarajevskog fudbalskog tima. Po uverenju, beše ona velika feministinja i komunista još mnogo pre rata, onog kog zovu  "veliki svetski" i povazdan je jurcala Sarajevom sa svojim partijskim drugovima i drugaricama i uveravala Muslimanke, da poskidaju svoje dimije i feredže, da obuku suknje i pantalone, ako će im baš tako biti lakše, i delila pamflete, one zbog kojih se tada išlo na robiju.

Pokušala je Nada i brata da uvuče u ovu ujdurmu, ali se ovom nikako nije dalo, pa ga je konačno ostavila na miru, ali je zato sina, jedinca obučila pravilima o jednakosti svog sveta što ovom zemljom hodi. Obučila ga o jednakosti žena i muškaraca i principima svoje partije i ovaj je radio predano sve što mu se kazalo.

Streljan je u Aušvicu kao komunista. Ostala je samo fotografija momčica u dresu nekog sarajevskog fudbalskog tima. Dejka ga nikad nije preboleo, sahranili smo ga sa tom slikom.

Nada, k'o Nada, kad se zaratilo, medju prvima uzela pušku i udarala po Švabama sve četiri godine. Kada se rat završio, Nada imala čin kapetana prve klase. Moj dejka je bio negde u pozadini. Neko se smilovao momku čija je sestra već onda bila čuvena i na glasu kao heroj, a koji je kada su mu pušku dali žmurio i pucao negde uvis.  Pa pošto je bio pismen i obrazovan, dadoše mu da se bakće nekim nevažnim ratnim poslovima.

Godinama, kad god je baka klala piliće, on se zatvarao u kuhinju, da ne vidi i ne čuje kako jadno pile izdiše. Eto, takav je bio moj dejka. Mekana dušica, ali ruke jake i žuljevite.

Skoro sve kuće u Sarajevu odoše u nacionalizaciji, što je Nadu iskreno radovalo, ona se za to i borila.  A valjda ju je utešio i trosoban stan u centru Sarajeva u kom je do smrti sama živela, ako se izuzme desetak mačaka koje su pravile silan smrad, a ponekad i buku koju su ostali stanari morali ignorisati. Bratu se javila tek pred smrt, svih ostalih godina nije odgovarala na njegova pisma. Otišao je, video i vratio se još pognutijih ledja. Na njega se, izgleda breme baš naviklo i volelo ga, na neki svoj izvitoperen način.

Nikad nisam saznala koji su to čudni putevi Gospodnji doveli mog dejku iz Bosne u nepreglednu vojvodjansku ravnicu,  niti kako je upoznao moju nonu, lepoticu sa malim detetom. Mislim  nekako, biće da je njega privukla njena lepota, a nju njegova neizmerna dobrota i da je bilo sudjeno da se nadju. Jer, oni su zaista samo zajedno, celi bili.

Usvojio je zakonski moju majku, dao joj svoje prezime i celog sebe. Rodjeni, ne bi mogao biti bolji. Rodjeni, ne bi imao takvo srce. Rodjeni, ne bi umeo toliko sebe samog da da.

Nona i dejka su se samo jednom posvadjali i to kad je dejka svratio kod komšije Mite posle posla. Popio koju više, a komšija Mita je bio poznat po svojim brljama koje je za sitne novce prodavao, pa i na veresiju davao i često bio uzročnik silnih letećih objekata koji su ličili na šerpe i lonce, a koje su besne komšike na svoje muževe bacale. E, tog dana zamalo i jedna muškatla na dedu nije poletela, a muškatla je bila u, prilično nezgodnoj i teškoj, saksiji. Zamalo, al' nije, hvala Bogu. Znala je nona dobro da se suzdržava.

Nastaviće se....

Znam da je uvek potajno želela da je zovem nona, ali eto, blesavo dete, nije mi se dalo. Sada žalim. Pokušavam da ispravim nanetu joj nepravdu i nadam se da ona to, negde tamo gore na nebu, zna. Da zna i da oseća svu ljubav koju čuvam samo za nju, svu zahvalnost za sve što mi je pružila, a koju nisam pokazala, kada je trebalo. 

Čudesno je koliko stvari ostane nedorečeno, koliko pitanja neizgovoreno, koliko bajki neispričano, a moglo je...  Zvala sam je baka, ili bajka moja, u posebnim trenucima nežnosti. Mojim trenucima. Njeni su trajali večno. I uvek je bila tu za mene.

Došla je krajem rata u vojvodjansku ravnicu. Dok se još uvek puškaralo na sve strane, ona je, sledeći srce, ostavila svoje more, svoje vinograde i maslinjake. Počupala svoje korene i stigla u nepoznato, noseći sobom samo sebe i ljubav svoju. Ljubav prema čoveku koga ni moja majka ni ja nikada nismo upoznale.

Lepotica sa mora, bisernih zubića, vitkog stasa, obrazovana, doterana, osvojila ga je na prečac i on je osvojio nju. On, visok, plav u uniformi oficira. Retko koja bi odolela. Beše on druge vere i prva prepreka se isprečila izmedju njih. Njeni rodjaci, jer beše ona bez roditelja, žestoko su se usprotivili.

Pobegla je, bez ičega. Samo se iskrala i krenula u nepoznato. Sa njim. Nisu stigli ni da se venčaju, on je morao na front.  I nije se vratio. Nikad. Njegovi rodjaci, jer i on beše bez roditelja, izbaciše je. Imovine radi. Bezdušno i bez kore hleba. Nazad se nije moglo, napred nije postojalo. Ne za ženu koja u utrobi nosi još jedan život. I samo jednu sliku visokog, plavog oficira u džepu tankog mantila.

Koliki je taj očaj bio!? Nikada nije pričala. A ja nisam htela da pitam. Neke rane nikad ne zacele, neka pitanja se nikad ne postavljaju.

Da li bi neko drugi, na njenom mestu, digao ruku na sebe, učinio nešto nepromišljeno, ne znam. Znam samo da je ona, borac kakav je uvek bila, uspela da preživi te užasne dane i nadje pomoć na pravom mestu. Drugovi nisu dozvolili, da žena njihovog heroja, makar i nevenčana, ostane na ulici. Dobila je smeštaj i hranu za par dana. I tu je milosrdja nestalo. Bližio se kraj rata, trebalo je još toliko toga učiniti za svoju zemlju. Šta je jedna trudna žena kraj toliko većih nevolja. Zaboravili su je.

Moja majka se rodila u prihvatilištu negde odprilike u isto vreme kada su se zastave vijorile i pevale pobedničke pesme. Palile vatre u čast slave i pobede i igralo "Kozaračko kolo" u inat poraženom, mrskom neprijatelju. Bila je plava. Kasnije i visoka! Slika i prilika svog oca.

Udala se moja nona ponovo, sudskim procesom uspela da povrati deo svoje imovine, izgradila sebi novi dom, obezbedila svom jedinom detetu normalan život, othranila dvoje unučića, ponosna i uspravna kao uvek. Oprostila je svojim rodjacima, zvala ih u goste i častila. Bila sam suviše mala, ne znam da li su se stideli.

A njen život sa mojim dedom, za kog nisam dugo znala da nije "rodjeni", ma šta god to značilo, bio je ljubavna priča.

Neka druga, ispričaću vam je...

 

Moja nona, anjdeli neka je čuvaju, žena aristokratskih manira, jedna od onih čija je jedina psovka bila: "idi u peršun". Ona koja je govorila tri jezika i imala sve i sve izgubila preko noći. Ostavši samo sa trbuhom, bremenitim, koji će za šest meseci iznedriti jedino dete, plavo i slatko. Žena koja se kroz život borila snagom tigrice i pogledom Madone, koja nikad nije zaboravila ko je i šta je i gde su joj koreni. Koja nikada nije nikog slučajno uvredila, imala je jednu izreku kojoj se i dan danas čudim i pitam se gde je čula:

- "Dete, što govance više diraš, to ono više smrdi!" - govorila je.

I ja sam zapamtila. Zapamtila i primenjivala. Tako je bilo lakše. Okrenuti glavu, ne videti, ne čuti, praviti se blesav. Mene to ne zanima i neću da znam. Što manje znam, manje će boleti, biću srećnija. 

Okrenuti glavu na drugu stranu, ponekad znači pružiti i drugi obraz. Za šamar, za novi udarac. Jedan od onih što te obori. Obori i istisne vazduh, pa ostaneš bez daha i zagrcneš se. Hoćeš da umreš, da te nema...

Praviti se gluv, ponekad dovede do toga da prečuješ ono što bi čuti morao. Što bi trebalo da znaš, jer znanje, ma kakvo bilo, obogaćuje i daje ti šansu da se bolje pripremiš. Da skupiš snagu, odabereš oružje, ako treba.

Praviti se "blesav" uvek znači  da si blesav! To drugima stavlja oružje u ruke, daje im smagu i moć nad tobom. Kada si blesav, oni su u prednosti... Da ti naude, da te gaze i pljuju. Ako im je volja, da te unize i unište.

Sada idem širom otvorenih očiju, naćuljenih ušiju, nisam više blesava. Sada znam, naučila sam. Imala sam dobre učitelje. Jako dobre učitelje. O da, sada i ja znam i umem!

I stavila sam svima na znanje: neću vas nikad prva čačkati, ali ne čačkajte ni vi mene.

Nona moja, bila si ti u pravu, ali samo delimično.