Čuvari tajne su posebna, odabrana bića, koja žive medju nama, oduvek. Mi, obični ljudi, nismo u stanju da ih prepoznamo. Samo oni posvećeni, dobrom ili zlom birani, naslućuju da postoje, pomažu im nesebično, ili pak žele da ih unište. Čuvari tajne nisu uvek srećne duše. Njihovo breme je preteško. I uvek gube ono što im je srcu najdraže:

Jedan čuvar izgubiće krunu.

Drugi čuvar izgubiće ljubav.

Treći čuvar izgubiće konja.

Sva tri čuvara izgubiće život. Zbog tajne.

***

Ankesenamon je grizla usnice od straha i besa. Nije bilo dovoljno što su joj ubili majku i supruga, nije bilo dovoljno što su joj proterali oca, sada su želeli i nju da ponize, da satru i osramote. Čak je i Bog, jedini, onaj u kog je iskreno verovala, odavno okrenuo ledja od nje, kao da ne postoji.  

Prokleti sveštenici, mislila je. Nisu im davali mira, čak ni kada su se odrekli svog jedinog Boga i prihvatili, ponovo, njihove bogove, njihovo tumačenje i njihove glupe običaje. Doći će dan, nadala se, kada će platiti za svoja zlodela. Ali sada, sada je bila samo uplašena, mala devojčica, bez ikoga da joj pomogne. Njen deda, zloglasni Aj, za kog je sumnjala da je duboko upleten u propast njene porodice, poslao je po nju. Da mu bude žena. Smrdljivi, ogavni starac! Gadila joj se i sama pomisao na njega. Ostavši bez muža i poroda, bez naslednika, obratila se Feničanima za pomoć. Aj će je kazniti zbog toga.

Kada je njen otac, veliki faraon Ehnaton, proteran iz Amarne, prestonice koju je sam podigao u čast jedinog i svemogućeg Boga Atona, pratilo ga je oko 10.000 ljudi, većinom Izraelaca. Retko se koji Egipćan, iz straha od odmazde, usudio da podje sa njim. Pričalo se da su sveštenici poslali svoju vojsku za njima, ali da se veliko more otvorilo i propustilo Ehnatona i njegove sledbenike. Pričalo se i da je faraon odbacio sve oznake svog visokog položaja, ogrnuo se običnim krznom, u ruke uzeo običan štap i sebi, još jednom, promenio ime. Sada su ga zvali Mojsije. Sve su te priče doprle do Ankesenamone i ona se nadala da će njen otac sada pronaći svoj mir. Neka mu jedini Bog ukaže put i bude na pomoći!

Njena majka, nadaleko čuvena lepotica, velika Nefertiti, odbacila je veru koju je negovala uz pomoć svog supruga, vratila se u Tebu i poslušavši sveštenike, preuzela tron i novo ime - Smenkahare. Jednom jeretik, uvek jeretik, nisu joj verovali. Ubili su je, bez milosti, udarcem u grudi. Zatim su joj, onako mrtvoj, razbili usta i unakazili joj lice. Da ne bi bila primljena u kraljevstvo posle smrti. Kao da je to Atonu važno!? Aton je pravedan i svemoguć. Njemu su svi isti!

Znala je da iza svega stoji Aj. On je organizovao sveštenike, davao savete i pomogao im da ubiju i njenog mladog supruga-polubrata Tutankamona. Želeo je nju i njenu mladost i lepotu, ali iznad svega, želeo je Egipat i njegov presto. I sada su oni dolazili po nju i ona se pitala šta da radi.  

- Ne boj se, Ankesepaton ! - odzvanjalo je u njenoj glavi. 

- Ti si izabrana, ne boj se!

Ankesenamon je znala da joj se lično Aton obraća, pozvao ju je imenom koje su joj njeni roditelji dali na rodjenju.  Uspravila se, smireno poravnala haljinu, namestila oznake svoje kraljevske kuće i uzdignute glave krenula u susret krvniku. Vera u  jedinog Boga bila je jača od straha.

nastaviće se.....

- Nešto nije u redu, – pomislila je Tara osetivši ukus bakra u ustima. Bilo je to sve što je osećala. Nije bilo više bola, potmulog tutnjanja u ušima, užasnog, neizrečenog krika. Kroz otečen, poluzatvoren kapak videla ga je kako sebi zariva nož u grudi – samokažnjavanje zbog loše izvršenog zadatka. Mislio je da ju je ubio. To je bilo poslednje što je Tara, u ovom životu, ugledala. Bez straha, bez ijedne izgovorene reči, ugasila se i u smrt odnela tajnu koju je čuvala od rodjenja. Tara je bila čuvar tajne.

***

Užasnuta, teskobna, probudila se i uspravila na svom mekom ležaju od mahovine i lišća. Osećala je neizreciv strah i koža na potiljku joj je bridela od pritiska koji je osećala, znoj je oblio celo telo i znala je, sasvim sigurno, nešto nije u redu. Desilo se nešto strašno, nešto što će promeniti ceo njen život. Nešto što će promeniti ceo svet, svet kom je pripadala. Roksana je tiho zajecala. Kroz glavu su joj prolazile slike neverovatnom brzinom i sve je shvatila. Rat je počeo. Rat zbog tajne koju je čuvala još i pre svog rodjenja. Veliki rat.

***

Uliks je brzinom dostojnom jednog bazilikusa, dohvatio svoj mač od kog se nikad nije odvajao. Sve što je mogao čuti bila je savršena tišina i to ga je strahovito plašilo. Ni cvrkut ptice, ni zavijanje vukova, ni topot usplahirenog jelena, čak ni šušanj lišća na jesenjem vetru. Ništa. Apsolutna tišina. Naježivši se, trudio se da ostane potpuno miran. On, od detinjstva obučavan, treniran do savršenstva, kroz bol i vatru, kroz krv i prašinu, prvi put u svom životu osetio je iskonski strah. Trajalo je to kao večnost, ili kao treptaj oka, nije znao, a onda se sve vratilo u normalu. Opasao je svoj mač, ogrnuo se krznenim ogrtačem koji je Aja samo za njega napravila, obećavši da će ga, kada to ustreba, načiniti nevidljivim, i krenuo putem za koji je oduveo znao da je njemu namenjen. Putem bez povratka. Put će ga dovesti do one koju će životom čuvati. Čuvati do smrti, jer je ona čuvar tajne. Velike tajne. Znao je da je počeo rat. Znao je da se neće vratiti.

nastaviće se...

Vi, koji ne poznajete dušu moje zemlje, mog naroda i moju dušu, nemojte o nama više pisati, govoriti i snimati filmove. Vi nas ne poznajete. Ne znate našu istoriju, niste okusili našu suzu, niste pili ovu vodu i niste ovdašnjim mlekom zadojeni. A ovdašnje mleko je slatko-gorko, i u svakoj kapi mleka je i med i pelin. U svakoj našoj suzi, koju vi nikada nećete  razumeti, je i šećer i so. Naše su duše kompleksne i nerazumimljive i nama samima. Zato ne pokušavajte da nas slikate, to neće biti realistični portret jedne zemlje i jednog naroda. Vi o nama ne znate ništa i nikada nećete znati. Mi smo čudna mešavina, tajanstvena tvorevina, naša je krv vrela, mi se ni sebi ne damo do kraja. 

Ne pokušavajte da nas upoznate kroz razgovore i dijaloge, ni kroz pesme naše, ni bajke slovenske. Ne učite o Perunu, Vesni i ostalim našim bogovima, oni vam ništa neće reći, ništa više od onog što vam mi već nismo rekli. Ne kopajte po našoj istoriji, ne rovarite po hodnicima prošlosti i ne odmotavajte crne barjake uplakanih udovica i ucveljenih majki bez sinova i kćeri. Ova je zemlja grka za vas i ne daje ploda tudjinu. Vi pojma nemate kakva je ovde Voda! Ni kakvo je Sunce, ni Zemlja, ni Ljudi!

Ne dolazite nam u pohode sa svojim poklonima, nisu oni za nas i decu našu. Ne učite nas kulturi i ne podcenjujte naše vaspitanje. Ne dirajte naše šume i planine, naše gradove i naša sela. Gruba je ruka težačka, još grublja sila kojom nas morite, kad god vam na pamet padne. Ne orite naše drumove, ne kidajte cveće, tek propupelo i ne lomite nam... ne lomite mi bagrenje, jer od bagrema i ja sam sazdana. Od slatkog, mirisnog cveta i dugog trnja, što iz srca se širi, kroz vene mi teče, i znajte, ovom zemljom ne možete vladati. Ni ovom zemljom, ni ovim narodom! Ni Ovim Bagremom!