Bilo je to davnih dana, kada sam ja bila dovoljno mlada i luda da sledim tragove ljubavi, bez obzira na posledice. Doduše, ljubav od nas uvek čini mekane, somotske krpice, pa nas često dovede u opasne situacije, ponekad čak opasne po sam život. Tako je bilo te godine kada sam odlučila da pratim svoju ljubav na avanturističko putovanje na Prokletije u Crnu Goru i pecanje na, do tad potpuno neistraženom, Ridskom jezeru. Od opreme: pecaljke, varalice, kupaći kostim, knjiga i ljubav sama.

E, pa nazdravlje mi!

Ridsko ili Hridsko jezero nalazi se na 1970 m nadmorske visine, na planini Prokletije, nedaleko od Plava, svega nekoliko kilometara od albanske granice i smatra se jednim od najlepših jezera u Evropi. Ledničkog porekla, veoma hladno, ali zeleno, zeleno... Podno surovih, okomitih hridi planine, prostire se ovaj vodeni lepotan i svojim čarima okuje zauvek svakog ko ga, bar jednom, vidi.

Od Plava smo krenuli automobilom, bez ikakve opreme za planinarenje i uskoro stigli do bačija, gde, preko leta, Plavljani čuvaju stoku i žive u tim živopisnim, drvenim kućicama. Tu su nas, ljubazno ponudili mlekom, obećali da će čuvati automobil i uputili nas ka jezeru. Tek što smo naumili da krenemo planinskim stazama ispresecanim bezbrojnim potočićima bistre, pitke vode, iznenadio nas je dolazak nekoliko džipova beogradske registracije.  Desetak ljudi, pod punom "ratnom" opremom, što je svakako podrazumevalo kampersku opremu, opremu za istraživanje, gumene čamce, ali i puške za lov na medvede, pridružilo se mom dragom i meni u potrazi za biserom Prokletija, najlepšem od najlepših jezera. Bili su naučnici i radnici "Naučno-istraživačkog instituta" i njihov zadatak je bio da istraže, do tad potpuno neistraženo, Ridsko jezero. Mašala, osećala sam se znatno bolje i svakako zaštićenije u njihovom društvu.

Kleopatra VII od Egipta, poslednji je izdanak grčke dinastije Ptolomeja i poslednji faraon drevnog Egipta. Rodjena je 69. godine pre n.e. u helenističkoj Aleksandriji i bila najmladja od tri kćeri faraona Ptolomeja XII Auleta. Posle njegove smrti 51. godine pre n.e. na presto Kleopatra stupa zajedno sa svojim bratom i suprugom Ptolomejem XIII, u to vreme dvanaestogodišnjim dečakom i ubrzo preuzima svu vlast u svoje ruke. Ovaj brak nije krunisan decom.

Tokom godina u kojima je vladala potrudila se da svoje sestre, veoma nezgodne suparnice za tron, pošalje na drugi svet. Ovu ženu, koja je ušla u legendu svojim strastvenim, eksplozivnim, ali i nepromišljenim postupcima, odlikovale su vrline i mane njenog helenističkog porekla, ali i neizmerna ljubav prema Egiptu i veliki patriotizam. Sebe je smatrala reinkarnacijom egipatske boginje Izide. I kao takva žudela je ka apsolutnoj vlasti i moći.

Ptolomej I, osnivač dinastije, bio je veliki vojskovodja Aleksandra Makedonskog, koji je, posle Aleksandrove smrti nasledio Egipat i druge teritorije. Nijedan vladar iz ove dinastije nikada se nije potrudio da nauči izvorni Egipatski, jezik naroda. Kleopatra jeste, pored toga, tečno je govorila 9 jezika. Ne može se poreći da je želela samo dobro za svoju zemlju i svoj narod.

Gaj Julije Cezar, veliki Cezar, osvajač i već legendarni Rimljanin, došao je sa svojim trupama u Egipat i zatražio da vidi Kleopatru i Ptolomeja XIII. Umotavši se u orijentalni tepih koji su rasprostrli pred Cezarom, Kleopatra je priredila ovom slavnom vojskovodji nevidjen prizor. Prizor koji je ušao u legendu. Odlučna da zadivi ovog moćnog čoveka, nije prezala od nečuvenih metoda. Kažu da je izdrobila bisere u vino i tako nazdravila Cezaru.

Hipolita, kraljica mitskog plemena Amazonki, bila je ćerka grčkog boga rata Aresa i nimfe Otrere. Amazonke i dan, danas predstavljaju okosnicu mnogobrojnih legendarnih priča i golicaju maštu svojim izgledom, lepotom i snagom. Da li je, zaista nekada davno, postojala grupa ovih žena-ratnica, ostaje i dalje zagonetka. U svakom slučaju, već samo postojanje legende o njima svedoči da su se žene, u drevna vremena, poštovale i smatrale ravne muškom rodu. Nama samo preostaje da verujemo u njih!

Sad mi smetaju zvuci tišine...
Prazna soba...
Stari okviri noći udaraju
na vrata moje samoće.

A želim samo, da zaboravim poljupce,
tvoje navike urezane
u moja ćutanja...
I znam...
Ostaćeš bez oproštaja!

Jednom, preboleću te.
A kiša neće osetiti
trag neprebola u travi.
Trag, zauvek utisnut.

Videćeš...
U sumrak ćeš se smejati,
i nećeš verovati
da ćutanje nije bol.

Jednom, ni osetiti nećeš,
nebo će biti veliko
i noć će biti puna zvezda.

Neću da plačem,
samo ne umem da kažem
neku poslednju reč.