Istorija poljupca

Poljubac kao izraz ljubavi, nežnosti, prijateljstva, strasti. Veoma važan oblik izražavanja osećanja kod ljudi. Poljubac u obraz, u nosić, u kosicu, u čelo. Strastveni poljubac ljubavnika. Na sastanku, na rastanku, pred odlazak na spavanje, poljubac sreće, čestitanja... Sočan, lepršav, nežan... Poljubac za uživanje. Prvi, neponovljiv, nezaboravan...

 

Grupa američkih antropologa je, na dan svetog Valentina, obelodanila svoja istraživanja o poljupcu. Da li je iko mogao i zamisliti da bi poljubac mogao biti predmet naučnih istraživanja? Što da ne. Antropolozi su došli do zaključka da je poljubac nastao već u praistoriji, sa pojavom prvog čoveka i da je to u samom začetku bilo njuškanje kao oblik istraživanja i upoznavanja. Različitost mirisa svakog pojedinca očigledno je bio veoma važan faktor čak i prvim ljudima na našoj planeti. Njuškanjem, lako se moglo u trenu odlučiti da li postoji privlačnost, ili se dvoje "njuškala" odbijaju. Kako je vreme prolazilo, tako se i njuškanje usavršavalo i prelazilo u sve nežniji oblik. Ovi istraživači su izneli teoriju da je prvi, romantični poljubac nastao u Indiji, hiljadu godina pre Hrista. Smatraju, takodje, da ga je u Evropu doneo Aleksandar Makedonski.

 
 Aleksandar Veliki i Roksana - Rotari 1756. 

Ukoliko poverujemo ovim antropolozima, imajući u vidu da je Aleksandar Makedonski živeo u perodu od 356. pne. - 10.6. 323. pne., dolazimo do zaključka da je poljubac dugo uskraćivan Evropljanima. Najveći imperator svih vremena, ne samo što je pokorio istok, već je sa istoka u Evropu doneo najnežnije i najlepše stvari. Roksana Baktrijska, Aleksandrova zvanična supruga, majka njegovog sina, bila je baktrijska princeza. Baktrija se nalazila u tadašnjoj Persiji, i bila je značajno strateško mesto, zbog svog položaja i velikog broja veoma ratobornih pripadnika ove oblasti. Danas su to bespuća avganistanskih planina, ispresecana mnogobrojnim, nepristupačnim hridinama i tesnacima i bogata velikim brojem ušuškanih pećina. Aleksandar je pokorio Baktriju oženivši se baktrijskom princezom. Ili je Roksana pokorila velikog imperatora svojom osebujnom lepotom i plesačkim umećem, ko će ga znati, tek, postoji velika verovatnoća da je, upravo od ove divlje lepotice, Aleksandar naučio umetnost zavodjenja i slast prvog poljupca. 

Od Roksane i Aleksandra, do današnjih dana, poljubac je postao i ostao jedan od najlepših vidova izražavanja ljubavi i nežnosti. Kad god vam se ukaže prilika, poljubite dragu osobu.

Ko god da je prvi put koristio izraz "krila mašte", nije pogrešio baš ni malo. Na krilima mašte možeš da letiš visoko, visoko, da se vineš pod oblake, da odletiš do zvezda i dalje. Možeš da obletiš ceo univerzum, spoznaš sve tajne postanja i vidiš ono što niko pre tebe nije video. Svaka ptica da ti zavidi na prozračnim krilima, svaki paun na lepoti, svaki lav na jačini.

Na krilima mašte možeš u svakom momentu da predješ hiljade kilometara, da se sunčaš na belim plažama Pacifika, osvajaš Kilimandžaro i Himalaje, dižeš tegove od petstotina kila i budeš najlepši na svetu. Možeš da prejedriš Atlantik, preplivaš La Manš, savladaš sve planinske brzake, skačeš bez padobrana. Krila mašte odneće te bilo gde. 

Na krilima mašte jezdiš pustinjama, šumama i vrletima kojima ljudska noga još nije kročila. Zidaš zamak od svetlosti i postaješ vladar sveta i vasione. Zaranjaš u najveće dubine plavetnila, tražiš biserne školjke i ribice, još nevidjene. Otkrivaš gradove izgubljene i civilizacije nestale. Šetaš dugom, sve do njenog kraja. Saznaješ sve tajne. Istražuješ, lutaš, nestaješ i vraćaš se po volji. Mašta nema granica ni stega. Nema ograničenja ni karika, nema lanaca i kraja.

Mašta ti donosi beskrajnu sreću i večito sunce, svetlost i sjaj u oku i bezgraničnu slobodu. I ljubav, večnu, plamteću ljubav. Onu koja ne umire, koja krepi, a ne boli, koja daje snagu i čini nas boljim, lepšim i besmrtnim. Mašta nam donosi besmrtnu ljubav, ljubav iz snova. Ljubav iz bajke. Ljubav koja traje do kraja vremena. Onu plemenitu, nesebičnu, čistu ljubav. A bez ljubavi se ne može živeti, ne!

Poredjana po nekom nepoznatom, arhaičnom rasporedu, u zabačenom kutku vlažnog, mračnog hodnika prohujalog vremena, stoje moja sećanja, bakarnom bojom obojena, patinirana, obasjana čistom, sopstvenom energijom. Zrače nestvarnim sjajem izgubljenih trenutaka, prošlih dogadjaja, neostvarenih htenja, lutanja i traganja... Mirišu na budj. Mirišu na hladnoću.

Da li je kasno?

 

Došao je dan za svodjenje računa. Otvori karte i položi ih na sto. Dobro se zagledaj. Tarot se nikad ne baca uzalud. Prva karta je smrt! Smrt je uvek početak nečeg novog!

Prošlo vreme je uvek izgubljeno, ako nismo ništa naučili. Zato se danas prisećam, sa bolom, svih naučenih lekcija. Izneću na svetlo dana sve stare, pohabane listove moje sopstvene knjige bitisanja. Prevrtaću požutele stranice, iskrzane i istrošene. Listaću polako, bez žurbe i straha. Dolazim do prve neispisane stranice... To je današnji dan. Nije kasno. Nije kasno za odluku, onu sudbonosnu. Uzeću svoj život u sopstvene ruke. Ova stranica odiše mirisom mudrosti. Ispisaću sama novo poglavlje.  

Crvenu ružu, za ljubav večnu, na stranu knjige ću položiti. Da obeleži novi početak i radjanje novog sna. Kao krv, kao ljubav, kao život crvenu ružu, na dar suncu ću uzbrati iz vrta nežnosti i milja. Neka miriše besmrtnošću. Neka me podseća da snovi ne umiru, nikada.  Crvena ruža miriše toplinom.

Zlatnu haljinu danas ću obući. Zlatni sjaj oko mene da prosipa, zlatno ruho venecijanskih duždeva, evropskih princeza i egipatskih faraona. Ime svoje ću pečatom otisnuti na belu stranicu novog života. Mirisom sna neka miriše. Dečijim osmehom neka se kiti. Lice sreće, moje lice, vodom sa potoka ću umiti, ledenom. Neka se žari rumenilom. Neka gori ljubavlju ispunjeno.

Za mene novi dan se radja i donosi radost u trenu.