Nas dve, kao sestre, kao drugarice, kao jedna. Kao dve polovine jednog celog. Jedna bez druge ništa, zajedno smo sve. Sjaj zalutale zvezde, potpuno nove. One koja se i danju vidi, a nije Danica.  Kao kap rose na listu paprati koja nikad ne hlapi. Potpuno različite, pa ipak tako iste, k'o jaje jajetu. Rasprave o ljubavi, svrsishodnosti bitisanja, religiji, koji je motiv najjači, forenzičkim dokazima, prikladnoj dužini suknje i omiljenom parfemu... Ako te danas ne čujem, zabrinem se. Kada te vidim, obrazi mi se zažare, a osmeh se pretvori u kez od uva do uva. Ma daj, danas mi je sve onako dosadno i bezveze, i prava je katastrofa što ne mogu da se pokrenem i uradim ono što bi trebalo. Dodji, razveseli mi bar veče, ako mi je već dan upropašćen i truo. Nateraj me da ustanem, da napravim prvi korak, ne mogu sama. Ne da mi se. Sve mi je teško i treba mi tvoja podrška. Bezobrazno si me ostavila samu da se borim sa uspomenama i tvoje objašnjenje da sve mogu i sama samo me ljuti. Nisi fer! Dodji, izvuci me iz ove melanholije, danas je jedan od onih dana kada ladje tonu, bez vidnog razloga i kada jednostavno samo želim da budeš tu i ništa više. Jedan od onih dana koji me ostavljaju zaledjenu i smrznutu. Ma, idi dodjavola, neću više ništa da ti kažem, ti si jedina koja zna šta hoću, čak i kada ćutim.  Ti si moje drugo JA.

Otvorila je oči, protrljala kapke, još otežane od sna. Sanjala je nešto lepo, šta tačno, nije mogla da se seti. Polako je ustala i otresla haljinu, najbolju koju je imala. "Kada sam je obukla, zašto?" - pitala se. Ah, da, setila se, bila je proslava, bilo je tako lepo. Pesma, igra, puno pića, dobro društvo...

Pogledala je oko sebe, zelena trava i poljsko cveće. Prelepo, meko, toplo. Minijaturne fontanice sveže, pitke vode, voćkice u cvatu i voćke čije su se grane savijale do zemlje, otežale od zrelih plodova. Ubrala je prvi cvetić, napraviću venac, pomislila je i zastala. Odkad kukurek i ljubičica cvetaju u isto vreme kad i crvene bulke i bele ruže puzavice!?

Pogledala je u daljinu, reka je mirno tekla kroz poljanu. U daljini beleli su snežni vrhovi planine i sunce... Ne, tri sunca, jadno u zenitu, jedno na zalasku... Shvatila je, ovde noć nikada ne vlada, nema tame, nema zla. Pre nego što je uspela da se zamisli trgnula se zbog muzike, neke nebeske, neobjašnjivo lepe i veličanstvene. Beše to poj ptica, rika jelena, tigar je protrčao pored antilope, ne pogledavši je. Kako su se sve te životinje odjednom stvorile tu? Sve zajedno, bez straha?

Potrčala je prema reci, shvativši da je bosa, ali nije osećala zemlju. Skoro da lebdi, kao da leti... Zastala je, nije mogla da se seti svoga imena. Zaplakala je. I tada se setila, svog prvog izlaska, druženja sa prijateljima koji su ludovali celo veče. Ona je samo čekala da se krene kući. I onda... Nesreća, kola su poletela kroz vazduh... I tama, samo tama.

Pitala se čime je to zaslužila. Ni mrava nije zgazila, bila je dobra i vredna devojka, nikada nikog nije uvredila. Nije još stigla ni da se zaljubi, nije bilo ni prvog poljupca. "Zašto, Bože, zašto?" - otrgnuo se vapaj iz njenih grudi. Ispunila ju je praznina, bolna i teška. Suze su lile, ispirajući nadiruću tugu, sa njom i sećanja.

"Nemoj da plačeš! Dobro mi došla, već dugo, dugo te čekam!" - obratio joj se mladić, neverovatne lepote, pružajući joj ruku. Osmehnula mu se. "Ja ne znam kako se zovem!" - rekla je. "Ne moraš da znaš, ja znam. Da ti se predstavim, ljubavi moja, dugo očekivana. Ja sam Adam. Tvoje ime je Eva. Volim te, jedina moja." Pred nama je novi život.

Eva je Adamu pružila ruku.

 

      Albreht Direr (1471.-1528.) -  Adam i Eva (1507.) 

Ponoćni čas! Negde, u daljini, čuje se zvon usamljenog zvona sa starog crkvenog tornja. Još neko bdije sa mnom. Ko povlači uže, u ovaj pozni sat? Lavež pasa je, za trenutak, nadjačao taj zvuk, ali se zvono ne da. Otima se, zvoni, udara batom najjače što može i probija se kroz lavež poludivljeg čopora. Ima li čopor vodju?  Sedim, ušuškana, pored zaledjenog okna, odavno nije bilo ovakve zime, i posmatram, snegom pokriveno, drveće kestena. Da li je drveću hladno?

Ledene luše se spuštaju sa krovova okolnih kuća, podsećajući na detinjstvo i zimske radosti. Odavno se ne radujem zimi. Da li se još neko, sem dece, raduje grudvanju? Ispod uličnog fenjera, dvoje mladih, u strastvenom zagrljaju, zaboravlja na sve oko sebe. Njegova ruka oko njenog struka, njena oko njegovog vrata... Iz čega se radja ljubav?

Mali vrapčić, šćućuren ispod strehe, kunja. Čini mi se da mogu čuti zavijanje njegovog praznog trbuščića. Danas je bio loš dan za vrapce. Na krilca mu se, siromašku,  i inje skupilo. Zašto ljudi ne mogu da lete? Praznim pogledom lutam zamrznutom ulicom. Stari pijanac tetura nesigurnim korakom, okorelog alkoholičara. Smetovi pored staze mu se nadjoše na putu. Jedan momenat nepažnje i starac pada na sneg. Uplašeno skačem, ali umirena polako sedam, vidim, uspeo je i sam da se izbori sa klizavicom. Prilazi obližnjoj kući i petlja oko brave. Brinem, samo da ne padne u sneg, možda neće ustati. U kući se pali svetiljka i starica otvara vrata. Njena vika nadjačava lavež, nadjačava zvon zvona. Dvoje mladih nema više. Kuda odlazi ljubav kada umre?