Nikada nemoj potcenjivati reč. Bilo da je napisana, ili izgovorena reč je moćna! Reč je ubojito oružje, melem na ranu, reč može biti sve što poželiš. Može rasplamsati ljubav, raspiriti mržnju...

Jedna izgovorena reč može te vinuti u visine i ispuniti nedoživljenom slašću, druga te može ubiti na mestu. Ubiti u tebi sve što ima smisla i sve što tebi predstavlja život sam. Reč može izazvati rat nevidjenih razmera, jer svakom činu predhodi reč. Izgovorena, zamišljena, napisana. Zapečaćena.

Reč je jedino što nas čini istovetnim sa Tvorcem, i jedino što nas od životinja razdvaja. Dobili smo moć govora da bismo međusobno komunicirali, stvarali razne odnose, poboljšali kvalitet života. Dobili smo reč, da bi vladali ovim svetom. No, nije nam svima isto dato. Nekom manje, nekom više. Po zasluzi, ili spletom srećnih okolnosti!?

Kažu da glina upija reči i da ih može emitovati vekovima kasnije. Ako ovladamo tehnikom koja će omogućiti reprodukciju svega izgovorenog u njenom prisustvu, dok se oblikovala, možda ćemo jednom saznati šta su pričali drevni mudraci, ili bar oni koji su se bavili oblikovanjem gline. Čućemo reči izgorene u prošlosti!?

Postoje i neizgovorene reči. One koje se u našoj glavi gomilaju, stvarajući bujicu misli, bujicu koja se kovitla našim umom, kao nadolazeća plima koja nas davi, guši i preti da se izlije. Reči ružne, tužne, užasavajuće. Reči umilne, tople, dragocene. Izgovaramo ih lako, ili čekamo pravi trenutak, skupljajući snagu.

Poneke reči želimo da slušamo iznova i iznova, neke ne želimo da čujemo nikad. Njihovo značenje je preteško, označava bolest, borbu, kraj. Ali one slatke, nežne, umirujuće, koje bi i sami slušali celog života, ponekad izgovaramo olako, neiskreno. Izgovaramo laži, lažući druge, obmanjujući sebe.

Nijedna reč, pa ni ona najumilnija, neće nam doneti radost i sreću, ukoliko nije potkrepljena pogledom, dodirom, delom. Ako u duši nema osećanja, i reči su prazne i ništavne. Ako dušom ne prenesemo lepotu reči, kao da je nikada nismo ni izgovorili. A reči ostaju zapisane u vremenu, a neki tvrde i u prostoru. Možda je krajnje vreme da naučimo da reči ne izgovaramo olako. Da naučimo kako da ćutimo.

Ponekad, u sitne noćne sate, kada san odbija da mi dodje u pohode i donese mi, toliko očekivani mir i spokoj, odšetam do balkonskih vrata i pogledam kroz staklo. U nebo. Ponekad mi se mesec šeretski nasmeši, namigne mi i odvrati pogled, ne zamarajući se mojim mislima. Ima on preča posla. Ali zvezde ostaju, trepere, svetlucaju, dišu nekim drugim, tudjim, nepoznatim životima. Poželim tada da viknem, iz sveg glasa, tim nedostižnim, udaljenim svetovima. Moj će glas putovati dugo, negde će izgubiti snagu, negde se više neće čuti. 

Ako vrisnem dovoljno jako, dovoljno dugo, ako negde, na nekoj od zvezda, neko drugi vrisne istom snagom, da li će naš vrisak poremetiti univerzum!? Da li će dopreti jedan do drugog, tamo negde, u nekoj galaksiji!?

Vrisnuću, zaurlaću, najjače, onako u sebi! 

 Malleus Maleficarum ili Veštičiji čekić (čekić koji ubija veštice) je knjiga katoličkog inkvizitora, Nemca Hajnriha Kramera, napisana 1486., a objavljena 1487. godina. Knjiga je doživela 36 izdanja do 1669. Sastojala se iz tri segmenta. Prvi deo je potvrdjivao postojanje čini, vradžbina, veštica i veštičarenja, tvrdeći pri tom da su veštice, u većini slučajeva žene. Drugi deo je bilo uputstvo za prepoznavanje istih i postupke naroda u slučaju otkrića, a treći deo - pravni udžbenik, namenjem katoličkom kleru i inkviziciji sa ciljem da, na jednom mestu, pruži neophodna uputstva za postupanje sa potencijalnim vešticama. Lako štivo, zar ne!?

Zahvaljujući ovom priručniku hiljade žena je završilo na lomači. Malleus maleficarum je otvorio vrata pakla, pandorinu kutiju, dveri zla. Nazovite to kako hoćete, ali knjiga koja je namenjena da nešto nekoga nauči, da pruži znanje, čovečanstvu je nanela mnogo boli, uvreda i poniženja. Ženama posebno. Nakon njenog objavljivanja, u Evropi je nastao pakao koji će potrajati nekoliko stotina godina. Nijedna žena, nijedna, nije više bila sigurna. Bilo da je nekom zapala za oko i odbila ga, bilo da je njeno imanje nekom zatrebalo, ukoliko je imala mladež, "urokljive" oči ili prosto zbog toga što se to nekom učinilo, svaka sirotica je mogla biti proglašena vešticom. Posebnim torturama, osmišljenim bolesnim umom čoveka, dokazivala se njena pripadnost veštičijem klanu, družbi i orgijama sa sotonom lično, sramnom veštičarenju. Tada bi na red dolazila lomača. Žive su spaljivane, obično javno, na nekom trgu, kao opomena, da uvesele raju. Onu istu koja je, sasvim lako, sutra mogla biti na njihovom mestu.

Pomama za vešticama i njihovim saradnicima potrajala je nekoliko vekova. Istoričari se ne slažu u kojoj meri je Malleus maleficarum zaslužan za ovaj masovni pokolj nevinih žena, ali ostaje činjenica da je njegov autor učinio sve da svoje delo promoviše, ozvaniči i učini pravim priručnikom. Priručnikom koji je imao praktičnu primenu širom starog kontinenta, a neki, veoma pobožni protestanti, koristili su se njegovim programom i u Salemu.

Katolička crkva je beatifikovala Jovanku Orleanku, pomilovala većinu veštica spaljenih u srednjem veku, pozvavši se, najverovatnije, na grešku neukog klera i preteranu pobožnost i revnost njenih inkvizitora. Nije za utehu! Nijednoj lepoj ili ružnoj ženi. Onoj sa mladežom, onoj koja je ljubav platila preskupo, svim onim divnim ženama koje su lečile i pružale pomoć i utehu, sposobnim ženama čije je znanje i umeće izazvalo nečiju zavist... Nije za utehu!