Ti i ja smo dva različita sveta. Ti o ljubavi pričaš, ja ljubavlju živim. Ti o životu maštaš, ja život udišem punim plućima. Tvoji su problemi najveći, ja svoje rešavam. Ti plačeš naglas, ja suze skupljam kao bisere. Tebi prijatelji uvek povladjuju, meni ukazuju na greške. Ti poklone primaš, ja ih poklanjam drugima. Svaki novi dan ti dočekuješ natmureno, ja slavim još jedan poklon. Zalazak sunca posmatraš kao kraj, ja vidim početak nečeg novog i lepšeg.

Mi smo dva sveta i nećemo se nikada sresti. I tako je najbolje za oboje.

Prodji, ali suprotnom stranom ulice.
Licem u lice, nikada! 

Jer, tvrdo je stanište senki i mračnog usuda.
Jer, neke rane nikad ne iscele.
Jer, neki ožiljci nikad ne izblede.
Jer, sećanje tvori mutan bezdan koji ne 'lapi.
Jer, su lanterne duše moje ugašene za tebe.

Prodji, ne skreći pogled, ni mis'o čak, ni na tren!
Jer, ja ne volim te više. 

- Dvorska ludo! Zabavljaj me!
- Ne mogu, kralju! Danas sam lud.
- Budalo, znam da si lud, zato i tražim da me zabavljaš!
- Ali, o gospodaru, zaista ne mogu. Ja sam danas lud od ljubavi!
- Ne budali, budalo, naredjujem ti da me zabavljaš!
- Ne, o kralju moj, ne mogu, ne. Rekoh vam da sam zaljubljen.
- Onda ću dati da te pogube!
- Ako mislite da tako treba, pogubite me, gospodaru!

Straža odvodi dvorsku ludu direktno na gubilište. Dželat oštri sekiru, dvorska luda pokorno spušta glavu na panj i čeka udarac. Kralj posmatra, čeka da luda zamoli za milost i nestrpljivo uzviknu:

- Ludo, zar me nećeš moliti za milost?
- Ne, kralju, neću, smaknite me.
- Zašto, luda budalo, zar zbog ljubavi mreš!
- Zato, Vaše veličanstvo, što ću ja danas umreti mlad, lud i pun ljubavi, sa osmehom na usnama, a vi ćete umreti star, glup i sa mržnjom u srcu.