Vrati se, rekao je, nećeš zažaliti, i ja sam se vratila, zaludjena nadom mladosti i zaljubljenosti. Onom istom koja se tako lako ubija. Ko je rekao da nada umire poslednja? Taj pojma nema!

Vrati se, rekao je i ja sam ušetala na ista vrata kroz koja sam pokušala pobeći, daleko od njegove zlobe, u bezumnom htenju da zalepim iscepanu sličicu, da popravim pokvarenu igračku, da ostanem...

Mladost nije shvatila. Život nije filatelija, život nisu foto album, to su samo fragmenti, zapisani u vremenu i prostoru, tek toliko da podsećaju. Život nije igračka! Život je mnogo, mnogo više. Kako je mladost nerazumna, kako je mladost luckasta. I tako lepa.

Vrati se, rekao je, i ja sam se vratila u svoj poraz, ne shvatajući da je svaka borba uzaludna i da sam tu bitku odavno izgubila. Neke ljubavi umru još i pre svog rodjenja. Neki ljudi ne umeju da vole. Nečije ruke uvek su prazne. Neko nikad ne nauči kako sebe da da.

Vrati se, rekao je, ponovo. Ovaj put sam bila jaka, nada je zgasnula ne ostaviviši čak ni topli pepeo. Nisam se okrenula. Nastavila sam da koračam, napred, u nepoznato, sa malim detetom u naručju. Sa mojom jedinom, večitom ljubavlju. Sa mojom dušom, mojom nadom. Moje ruke nisu prazne. Nikada. I ne, nisam se ni osvrnula.

Bol, taj nemili pratilac, uselio se u moje biće, nenadano. Svi moji pokušaji da ga odagnam, da ne mislim na njega, bili su uzaludni. Polako, ali sigurno, sve jači i jači okovao je moju dušu, drobeći je na sitne komade. Kako sam sićušna pred tim osećajem nemoći, kako je strašno kada sebi ne možeš da pomogneš.

Lutam po praznim odajama, tražeći utehu, pogledom prelazim preko poznatih mi stvari, u nadi da će mi nešto odvratiti pažnju, da ću, bar na trenutak, odahnuti. Grudi mi se stežu od bola i vazduh odbija da napuni moja pluća. Ja skoro više i ne dišem. Polako, sve gubi izgled i boju. Ostaje samo bol. Da razara, da uništava, da ubija polako...

Skupljam se u bolu, savijam kolena, rukama stežem lice i ćutim. Ćuteći čekam olakšanje, za koje znam da neće doći. Uzaludna su moja nadanja. Došao je da ostane, da me muči, da me kinji i unižava. Isti smo kao deca kada smo bolni. Treba nam uteha, zagrljaj, poljubac.

Molim ga da ode, ali njemu se dopada njegovo stanište. Dopadam mu se i on ostaje, ispunjava me celu. Sada od bola više ne znam ni ko sam, ni da li uopše postojim. On me obavija i steže, nemilosrdno. Nemo vrištim u sebi, odbijajući da pustim suzu. Suze bi, možda donele olakšanje, ali ne mogu da plačem. Ne smem, ja sam velika devojčica!

Izgleda da više odlaganja nema, moram pod hitno kod zubara!