Ja sam osoba u slobodnom padu! Skačem bez padobrana, letim bez krila. Ko zna dokle ću stići!? Za mene granica nema. Slobodan pad! Možete li to da zamislite!?

 Moje poimanje stvarnosti danas se svelo na nultu tačku. Ignorišem znakove i upozorenja. Izbegavam zvučne signale i svetlosne opomene. Tri puta kratko, tri puta dugačko, pa opet tri puta kratko. Ili je možda obrnuto!? Ma, koga je još briga za to. Straha nema, pomoć ionako neće stići. Slobodan pad u oborenu osmicu donosi rasterećenje. Glava prazna, srce puno. Euforija!

 Danas me nemojte držati za reč, danas sam bezočna lažljivica i lagaću vas do besvesti. Tako mi se hoće. I može. Ja sam u slobodnom padu. Negde ću pasti, na neko lepo mestu. Tu ću spustiti glavu i odahnuti. I ćutati, jer i laži imaju svoj kraj. Jedino sebe ne mogu da lažem. Ja sam u slobodnom padu. 

 Hoću da u oku zadržim sve nestvarne slike vasione. Zvezde i planete, njihove satelite. Mračne pratioce koji, nekim čudom, odbijaju svetlost, stvarajući zlokobne senke sopstvenim postojanjem. Mesec je opet bacio senku na moju poljanu i ona se pretvorila u bočicu mastila. Tim mastilom ću ispisati najtužnije stihove. Ali neću plakati. Smejaću se.

 Bulke su se zacrvenele u suludom stidu, sramno su povile glavice i šapuću tiho o izgubljenim dušama. Plavi makovi čekaju da ih zarežem, da svoj dah prospu po meni. U haljini sa krupnim cvetovima, stvorenoj za ples, poleteću. Slobodan pad! Kada ploviš bez jedra i nemaš pojma kuda ide tvoj brod. I nije te briga. I nije ti važno!

 U očima se ogleda sjaj dijamantskih zvezda, ja padam ka njima. Dijamanti su moje oči i sem njihovog sjaja, ništa više ne vidim. I ne čujem. Samo pulsirajuća tišina. Tišina drobi. Tišina ubija. Nastavljam svoj let i žmurim. Dohvatiću taj zvezdani dijamant.

 Za mene niko ne postoji. Ja sam u slobodnom padu! I ma gde god da padnem, neću se zadržati. Danas ću vas lagati do besvesti. Danas je ceo svet moj. Pod mojim nogama blešti milion svitaca. I ja ću ih stići.

 Ja sam u slobodnom padu! Ali, nije mi važno i nije me strah! 

Vrti se ovaj karusel, vrtoglavo. Konjići i na njima mi. U krug, u krug! I još jedan... Vrti se naš karusel 365 dana u godini i ne želi da stane. Dualno okretanje ove vrteške tek ponekad izazove vrtoglavicu i tek kadkad padamo sa naših sedišta, ali se odmah, brže-bolje, vraćamo na naše konjiće.

Điha, konjiću, điha! Juri napred, druže moj, điha! Ionako znam da ćeš me vratiti u istu tačku. Još jedan krug, još stotinu, još 365 i biću starija još jednu godinu. Biću starija, ali ne i pametnija. Kao ni oni što se sa mnom voze. Njih sedam milijardi. Malo li je!?

Poželi li neko da sidje? Poželim li ja? Možda bi srećniji bili da se ne vrtimo više. Da stane, da sve stane? Da sidjem sa mog karusela, šta bih? Kud bih? Gde!? Svaki dan isto, sve u krug, sve po tudjoj zamisli. Nikad sasvim svoja, sve po zakonima univerzuma. Da li tako treba?  

Ma, neka ide do vraga sve! Majstore, plaćam! Još jedan krug, molim.

Mostovi. Razdvajaju gradove, spajaju ljude. Veliki, mali. Čelični, kameni, drveni mostovi. Osvetljeni raskošnim lanternama, dok se pod njima valjaju tamni, mutni talasi velikih reka. Mračni i klizavi na planinskim brzacima koji se razbijaju o stene uz gromoglasni huk i prskanje ledenih kapljica. Mostovi za zaljubljene, ostavljene i usamljene. Mostovi ruše vodene barijere i čine nas moćnijim od prirodnih sila.

Mostovi spajaju dve, ponekad tako udaljene, obale  Krik galeba se na mostu najbolje čuje. Sa mosta je najlepši vidik na rečne meandre. Mostove su stvorili ljude, sebi u slavu, sebi da olakšaju, sebe da uzdignu. Hod po vodi, na neki način. Bez mostova bi bili osakaćeni, uskraćeni za jedan dragoceni dar. Dar susretanja. Prelazak preko mosta nalik je preletu ptice.

Mostovi, večita inspiracija pesnika, slikara i putopisaca. Most uzdaha u Veneciji,  most u Višegradu, Žeželjev most, most u San Francisku... Neki vode u slobodu, neki u neizbežnu smrt.
Neki opstaju vekovima, neke su dušmani srušili. Mostovi...

 
 "Most" puzzle, nastale na osnovu slike slikane ustima. Rad hendikepiranog deteta

Erika Kin je rodjena početkom šezdesetih godina prošlog veka u malom, živopisnom gradiću u Nemačkoj. Čim je otvorila svoje sjajne, plave okice i zaurlala prvi put iz sveg glasa, njena majka je znala da će Erika biti posebna. I bila je. Erika je progovorila veoma rano, ili bi se moglo reći da je propevala. Kažu da se njena pesma mogla čuti čak do trećeg sprata njihove, inače dobro izolovane, zgrade. Od svih je zahtevala da je zovu po imenu i prezimenu, u suprotnom  bi bilo buke do neba. U školu je pošla kada i svi njeni vršnjaci i bila najbolja u razredu. Isticala se lepotom okica i majušnog nosića, koji bi se uvek naborao kada bi bila ljuta. Ne, Erika Kin nije bila namćorasto dete, samo je često želela da sve bude po njenom i činjenica da to tako ne ide u životu ponekad ju je ljutila. Shvatala je Erika Kin da ne može sve biti njoj potaman, ali se trudila da se prilagodi ovom svetu koliko god je mogla. Sanjala je, kao i sve njene vršnjakinje, o ljubavi, izlascima u diskoteku, prvom poljupcu, udaji, deci. Noću, uz svetlost stone lampe, pretočila je Erika Kin svoje želje na platno. Slikala je i slikala sve dok se od umora ne bi srušila, često pored samog štafelaja. Njena majka bi je ujutro, sva očajna, dizala sa poda i molila da odspava u svom krevetu, da se ne napreže baš svaku noć. Erika je poslušala svoju majku. Počela je da slika danju. Uz dnevno svetlo, njeni radovi postali su lepši, bolji, upečatljiviji.

Da, Erika Kin je bila posve izuzetna osoba. Svi koji su je upoznali, sećaće je se celog života, sa ljubavlju. Erika Kin u sebi nosi opomenu, utehu, snagu i svima koji su je upoznali sećanje na nju pomoglo je da prebrode neke svoje teške trenutke. Erika Kin je govorila: "Ja volim svoj život i volim ovaj svet. Bog nije dozvolio da budem kao drugi, ali mi je dao ono što mnogima nije. Dao mi je snagu i ljubav. I ja sam mu za to zahvalna." I nastavila bi da slika, realistične, predivne slike, bogate koloritom. Slikala je životinje, cveće, ljude i mnoga mesta koja nikad neće posetiti.


Elodi Kazes - Nemačka

Erika Kin je rodjena bez ruku i nogu. Posledica američkih tableta za kontracepciju koje je njena majka koristila, baš kao i mnoge druge žene u Nemačkoj, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Kolateralna šteta jednog bezumnog eksperimenta. Imala je sreće. Mnoga deca rodjena su sa znatno većim oštećenjima. Erika Kin slika ustima. Njeni radovi, već decenijama, krase kalendare, novogodišnje i božićne čestitke. Uskršnje slavlje je nezamislivo bez njenih akvarela. Njene izložbe su veoma posećene, gomila priznanja krasi njenu sobu.


Trandafilos Iliadis - Nemačka



Erika Kin je posebna, veoma posebna osoba. 

 Ko Su - Tajvan

Svi radovi su radjeni ustima. Preciznost, kolorit, realističnost, finoća poteza kičicom, nisu nikada prestali da me zadivljuju dok bih listala te kalendare. Jedan sam sačuvala. Kao uspomenu na Eriku Kin i svu ovu divnu decu koja nisu dozvolila da hendikep uništi njihovu volju, talenat i snagu. Hendikepirana deca slikaju ustima ili nogama. Njihove slike su medju najprodavanijim radovima u Nemačkoj.