Koliko puta vam se desilo da ste izmoždene od prevelikih obaveza koje se, u nepreglednom nizu, svakog dana, samo povećavaju? Koliko puta ste željno očekivale odlazak u krevet, snujući budne o toplini belih plahti i mekoći paperjastog jastuka? Koliko puta ste, već polusnene, spustile glavu na uzglavlje, sklupčane poput fetusa, očekujući blaženstvo sna i toliko potrebnog odmora? Koliko puta ste priželjkivali šarene, lepe snove i jutro, obasjano i vedro i sebe u tom jutru nasmejanu i lepu? Srećnu. Ženu koja zrači. Ženu koja se raduje životu.

Koliko puta ste se, tako umorne, prevrtale po krevetu, do ranih jutarnjih sati, jer san uporno izbegava da donese toliko željeni spokoj i mir?

Šta muči vaše lepe glavice, izuzev onih, već poznatih, a tako materijalnih stvari kao što je zimnica, plaćanje računa, sezonska garderoba za klince, kako pronaći posao...

Da li je to onda kada vas neka budala napravi budalom? Kada prijatelj zabode nož u ledja? Kada ste u jaru rekli nešto što niste mislili, pa vam je posle bilo žao? Kada, i pored sveg kipućeg besa, niste smogli snage da nekom nešto skrešete u brk, a taj je to dobrano zaslužio?

Ili možda onda kada srce krvari, a duša boli, a dobro znamo da taj bol najviše boli!? Kada nam osećanja nisu uzvraćena i kada nam se ceo svet ruši kao kula od karata? Bog nam je dao emocije, ali ne i uputstvo za rukovanje. Prepustio nas je sebi samima, a mi smo sebi najveći neprijatelji. Volimo, patimo, bez naše volje, jer je to tako negde, nekad zapisano!? Mora biti!

Ali, upravo je tako. Možda baš zato ovaj blog postoji da bi svoje emocije podelili sa drugima. Prosuli svoje bisere pred nepoznate ljude koji će uvek znati da ih cene, da kažu nešto lepo i daju koristan savet. Da, nepoznatim ljudima se mnogo lakše otvaramo. Od kada na ovom blogu pišem, ja mnogo bolje spavam!

Laku vam noć želim! 

"Zašto je zvono na mojim vratima, nego da se na njega spusti Vaša ruka" - Sarajlić

Zazvonilo je, dugo očekivano, zvono na mojim vratima... Uspreptalo stavljam ruku na grudi. Srce je poskočilo, ludački bije, treperi svom snagom.  On je, znam. Toliko sam dugo čekala, hoću li uspeti da se snadjem u tom ludilu... Više se i ne sećam kada sam poslednji put bila tako razdragana i srećna. Ta sreća me plaši.

Preljuba, u ovim vremenima, posle toliko godina vernosti... Posle toliko odricanja, toliko nežnih, ali i grubih reči koje smo razmenili... Posle svega kroz šta smo prošli, zajedno, bez poslednjih misli, bez... Kada smo se to udaljili, kada je nestalo čarolije, zašto? Da li je prolaznost života odnela sve one male stvari koje čine ljubav? Kada ljubav umire i zašto se nova radja?

Zvono na mojim vratima, najavljuje tvoj dolazak. Ne osećam grižu savesti, zašto bih!? Još sam živa, još dišem, još umem da volim... Neću i ne mogu da se odreknem tebe, ne sada kada sam te upoznala i shvatila koliko mi znače trenuci provedeni sa tobom. Ti tako dobro znaš šta mi nedostaje, ti znaš da me vineš u visine. Pored tebe osećam se kao devojčica. Kao ptica laka i slobodna. Sa tobom letim, sa tobom sam potpuna.

Strepnja i žudnja obuzima mi telo, ruka je blago zadrhtala, telo onemoćalo, čekajući te. Sada si tu i oni, ukradeni sati sa tobom daće mi snagu da nastavim sa njim. Do kraja života, dok nas smrt ne rastavi, sa njim vezana, sa tobom neobuzdana i srećna. Ispunjena ljubavlju i strašću. Na onaj silan način, toliko snažan da razara sve drugo. Sutra, pored tebe, ne postoji.

Gubim dah u očekivanju da mi pridješ, da me zagrliš, onako kako samo ti znaš, kako niko nikada nije... Moja snaga se topi pred naletom adrenalina i polako, korak po korak, ja prilazim vratima. Za koji minut, bićeš tu, uz mene, letećemo zajedno do neslućenih visina... Više ništa ne postoji, samo ti i ja, moja tajna ljubavi.

Uh, samo da se prebrojim, lekovi za srce, za anginu pektoris, za asmu, sve popijeno. Pumpica je na dohvat ruke, veštački kuk je vrhunskog kvaliteta, sada samo da se moj deda ne vrati ranije iz doma penzionera sa partije šaha! Prilazim vratima, ova nova šetalica je baš cool!

 

Pre nekoliko meseci naš drug Gasstrocity mi je rekao u svom komentaru da sam dosadna i da nema erotike u mojim tekstovima. Naravno, on se samo malo šalio, ali ponukao me je na ovaj post. Napisan je polovinom aprila meseca, ali sticaj okolnosti je hteo da ne bude objavljen na vreme. Kasnije su se izdešavale neke stvari i udaljile me sa bloga. Na kratko.

Gasstro, druže, ovaj post je za tebe. Da nam se opet vratiš, jer ti ovde i pripadaš! 

U čast izlaska "Jezerske princeze", knjige bajki naše drage pričalice. Neka bude prva u nizu.

***

- Spavaj, zlato malo, spavaj, sutra je novi dan.
- Ne spava mi se, bako, neće san na oči.
- Da ti ispričam jednu priču?
- Hoću, bako! Ispričaj!

Jednom davno, na jednoj gori, u zamku od oblaka, živela je mala gorska vila. Imala je sve što joj je srce želelo, samo nije imala ljubav. Svake noći je mala vila sedela pored svog srebrnog potoka i uzdisala.

Njene suze kapale su u potok i odlazile negde daleko, daleko. Niko je nije video, niko je nije čuo. Samo Mesec. Bledi, okrugli mesec, motrio je malu vilu i divio se njenoj lepoti.

Vila nije gledala u zvezde, mesec nije mogao na zemlju. Vekovi su prolazili, vila je plakala, a Mesec je posmatrao, tužan i sam.

Jedne vedre, letnje noći, mali i slabašan, srebrni zrak Meseca, spustio se na vilina ramena i ona ga je prvi put pogledala. Mesec se nasmešio i vila se nasmešila. Spoznala je lepotu i ljubav. Ljubav na prvi pogled.

Svake noći, gorska vila izlazi pod bledi Mesec, podiže svoje nežne ruke, prima mesečeve zrake i šalje ih dalje, u svet. I čuva ga od onih koji žele da ga ukradu samo za sebe. Mesec je ljubi zracima, vila ga ljubi rukama.

Od tada, srećni Mesec, sija za sve ljude na svetu, da sanjaju lepe snove i da noću ne zalutaju.

***
- Spavaj, milo čedo bakino i sanjaj čuvara Meseca i neka ti Mesec sjajni obasja puteve sna kojima ćeš noćas hoditi, spavaj, laku ti noć, zlato moje malo.

 

Napomena: Ovaj post je nastao negde početkom aprila meseca. Nisam ga odmah objavila iz razloga kojih se sada nesećam, a kasnije su se izdešavale neke stvari koje su me u objavljivanju objektivno sprečile. Nikad nije kasno za prijatelja! Nikad nismo prestari za bajku!