Onog trena, kada se moj ovozemaljski zadatak ispuni i kada me ponovo primiš u svoje skute, tog trena ću se razračunati sa Tobom. Imaćeš puno toga da mi objasniš i budi spreman na bes moje duše, bes koji će tutnjati univerzumom. Nismo se tako dogovorili, nije trebalo tako da bude. Skupo platih Tvoju grešku.
Rodjena je poslednjih dana proleća u smiraj toplog dana. Otvorila je plave oči i pogledala Ga. Spoznavši istinu, zavrištala je, jako. Dugo Ga neće videti, a njen život teći će po tudjim pravilima. On se zagleda u njene oči, u dva planinska jezera i reče: "Najlepša si kada plačeš, želim da uvek budeš najlepša!"
Sopstvene greške se najskuplje plaćaju, ali Njegove su basnoslovne...
Bila je dobra beba, nije plakala, nije vrištala, ostalo joj je to malo, majušno sećanje na Njegove poslednje reči. Tvrdoglavo je odbijala da bude najlepša. Znala je, On čeka. Čeka, da se zagleda u zelenilo njenih, suzama okupanih, očiju. Neka čeka. Dao joj je sve vrline i mane ovozemaljskih bića. Neka i tvrdoglavost bude jedna od njih. Neka čeka, čekaće dugo...
Zaboravila je koliko On ume da bude strpljiv, vreme za Njega ništa ne predstavlja. Vreme za Njega ne postoji, ono je zemaljski izum. Dozvoliće joj On da sama odluči koliko može da podnese.
Nije plakala, trpela je ćuteći, izdržala svaki udarac, nedozvolivši da se plavetnilo oboji zelenilom i ushiti Tvorca, dajući Mu do znanja da nije svako Njegovo delo savršeno, da su greške moguće uvek, čak i svemogućem. Tek, svega par puta u životu, jezera su nabujala preteškim bremenom životnih slapova, koji se svom težinom slivaju, ne mareći za posledice. Ponekad, samo ponekad, nije mogla da se sudrži. Znala je - On tada likuje i smeši se.
Što se više bliži njen povratak Njemu, ona kao da posustaje. Da li se to ona Njemu umiljava ili joj je On nametnuo nepremostive prepreke, onako sračunato da je omekša i da joj se umili!? Ko zna!? Kakva iskušenja je još čekaju i koliko će se još puta plavetnilo zazeleniti i pružiti mu neizrecivo zadovoljstvo? Tek, odgovor jedino On zna. Ili ga bar naslućuje.
Svaki dan, svakoga jutra ona Mu se obrati za milost i zahvali na svim radostima koje joj je priuštio na ovom čudnom i nadasve nerazumljivom svetu. Zahvali se na svim nedaćama, svakoj ruži i svakom trnu koji su se našli na njenom putu. Za svaku sreću i svaki bol koji joj je bitisanje donosilo. Na kraju zahvalnice, bez ijednog treptaja, ona Mu jednom kratkom, jasnom iskrom svog, duboko zapretenog sećanja, pošalje znak. I On zna, kada Mu se vrati, njena lepota će ga skupo koštati. Njen bes će tutnjati svemirom. Rodjeni greškom ne praštaju lako.
Svaki put kada dodjemo na ovaj svet, mi zavrištimo jako. To je jedini trenutak u tom kratkom životu, na ovoj čudnoj planeti, kada znamo ko smo, odakle dolazimo i šta nas sve čeka.
