Dunav, reka pored koje sam rodjena, pored koje sam odrastala i pored koje ću, najverovatnije i ispustiti zadnji dah. Reka uz koju je šetalo hiljade zaljubljenih, koristeći okolne lugove da se zakloni od znatiželjnih očiju, u kojoj su mnogi načinili svoje prve plivačke zamahe, reka šarana, štuke, kečige i soma, reka hranitelj, reka branitelj na državnim granicama, druga po dužini u Evropi. Reka koja spaja zapad i istok. 

 Razglednica, Donaueshingen, Nemačka

Latinski naziv Dunava, Danubius izveden je od reči Dios - Zevs, te doslovno znači božanska reka, ili sjaj nebeski. Tacit i Herodot su pisali o Dunavu kao o plovnoj, velikoj reci, hraniteljki okolnih mesta, moćnoj i snažnoj. Stari naziv Istar (Istros) personifikuje gostoljubivost i kućno ognjište. Nastao od imena grčke boginje Hestije, zaštitnice vatre i kućnog ognjišta, predstavlja onog koji ljubazno prima i hrani, ali i kraljicu svih reka - božansku reku. Dunav spada u najstarije reke u Evropi i jedina je velika reka koja teče od zapada na istok.


Zamak u Donaueschingenu, okomita strana litice

Dunav izvire u Nemačkoj, na obroncima planine Schwarzwald, u prelepom Donauešingenu, na mestu gde se  spajaju dve reke Breg i Brigah. Poljubac ove dve reke iznedriće moćnu silu dugu 2850 km, silu koja će spajati i razdvajati države i na kojoj će nicati veliki gradovi.


Spajanje Brega i Brigaha, nastanak Dunava, padine planine Schwarzwald

U neposrednoj blizini mesta gde se spajaju Breg i Brigah, a u prelepom okruženju Firstenberškog parka, kojim su nekoć šetali moćnici nemačke aristokratije,  nalazi se fontana koja simbolično predstavlja izvor Dunava. Mermerni spomenik Franca Ksafera Rajha predstavlja Dunav u naručju majke. Kada u fontanu ubacite novčić, obavezno poželite nešto lepo - ispuniće se. Meni se ispunilo.


Simbolični izvor Dunava, Donaueschingen (skulptura rad Franc Xaver Reich)

Firstenburški park je jedan od najlepših parkova Nemačke. Sam grad Donauešingen predstavlja izvanredan spoj tradicije i noviteta i, uprkos modernom dobu i tehnologiji, uspešno dočarava duh prošlog vremena, vraćajući nas kroz vekove, makar u mašti.

 
Park u Donauešingenu

 
Crkva u Donauešingenu

 
Zamak u Donauešingenu

Zamak u blizini izvora najlepše reke je prelepo, barokno zdanje. Pripadao je porodici baden-virtemberških prinčeva i predstavljao jednu od letnjih rezidencija. Danas se, ponekad, ispred zamka održavaju festovi, a svakako je jedna od najvećih turističkih znamenitosti Baden Virtemberga.

Kao dete bila sam na izvoru Dunava. Još ga se živo sećam. Živeće moćna reka, još dugo, dugo posle nas. Čega li se sve nagledala!?

Tražio je on nju po bespuću bosanskih šuma, po velikim gradovima Srbije, po crnogorskim plažama. Prevrtao pesak i kamenje, budio uspavane ptice u krošnjama otežalim od plodova jeseni, preskakao planinske potoke i  pokušavao da pomeri veliku stenu nad liticom. Uvek bi ga dočekali samo praznina, čemer, jad i ništavilo. Nije mogao da je nadje, jer ona beše samo u njegovoj mašti, u njegovim željama, snovima i stremljenjima. Perfektna, savršena, idealna.

Nikad mu se nije javila, ostao je sam, sa živućim jedom, da ga izgara i uništi. Mislim da je nešto pogrešno shvatio.

Elizabeta Amalija Evgenija od Bavarske rodjena je 24.12.1837. godine u Minhenu od oca nadvojvode Maksimilijana Bavarskog i majke nadvojvotkinje Ludovike. Sisi ili Sissi, tako će je najčešće zvati celog života. Njeno detinjstvo u porodičnom zamku odlikuje se njenim vedrim duhom, radoznalošću, slobodom, i radošću. Okružena ljubavlju i pažnjom, živi život princeze u lovu, učenju i istraživanju. Njen duh ne miruje.

Silueta carice Sisi u muzeju u Beču.
Fhotos by sanjarenja56

Mala princeza izrasta u prelepu devojku, koju sasvim slučajno na poljani, u igri primeti car Franc Jozef I Habsburški i nenadano i van svakih očekivanja prosi njenu ruku, umesto ruke njene sestre. Od tog momenta počinju pripreme prelepe Elizabete za udaju i drugi po moći u Evropi, presto Austrougarske monarhije. Ona uči jezike, protokol i sve ono što je neophodno za jednu buduću imperatorku.

Venčanje carskog para održalo se 24.04.1854. godine i svetkovina je trajala tri dana. Elizabeta, vojvotkinja Bavarske, postaje carica Austrije, kraljica Madjarske, Hrvatske i Češke. Najlepša kraljica svih vremena i jedna od najlepših žena sveta. Njena lepota zasenjuje sve oko nje, ali ne uspeva da nadmaši njen slobodni duh. 

 
Brak sa austrijskim carem, nažalost, nije doneo Sisi očekivano. Ljubav supruga, ugrožena čestim odsustvima, nemogućnost da upravlja svojim domaćinstvom po sopstvenoj volji, mržnja svekrve Sofije i zatočeništvo u dvorcu, polako lome duh ove divne žene. Sa dolaskom dece, devojčica Sofije i Žizele, u Elizabeti raste želja za putovanjem i ona polazi sa starijom Sofijom u Ugarsku, uprkos izričitom protivljenju svekrve. U Ugarskoj mala Sofija umire i to će biti prvi veliki udarac Elizabeti. Njen duh polako klone i melaholija zauzima mesto radosti.

Sprečen velikim državničkim dužnostima, njen suprug nema ni snage ni volje da se meša u sukob majke i supruge i utehu nalazi u drugim ženama, što će samo produbiti razdor izmedju dvoje, inače u dubokoj ljubavi, monarha. U medjuvremenu Elizabeta radja sina Rudolfa, prestolonaslednika. Svoj mir održava čestim putovanjima. Redovnim vežbanjem, strogom dijetom i sportom ona održava liniju, za lepotu koristi voćne maske, kosu neguje balzamima. Bavi se lovom. I brine za svoj narod, za koji, opravdano smatra da živi teško. Na žalost, nema mogućnost da mu pomogne. Politika za nju ostaje van domašaja.

Da je sudbina nemilosrdna, čak i prema okrunjenim glavama, pokazalo se još jednom. U lovačkom dvorcu Majerling, 1889. pronadjena su tela prestolonaslednika Rudolfa i njegove ljubavnice Marije Večere. Do današnjih dana misterija nije razjašnjena. Smrt sina baca caricu u duboki očaj. Ona oblači crninu koju više nikad neće skinuti. Tuga, melanholija i depresija, pratiće je do kraja života. Sa malom svitom, carica napušta Beč i seli se na Krf u svoju vilu.

Očajna i usamljena, sa vestima o vezi svog supruga sa čuvenom glumicom Katarinom fon Šrat, carica piše svojoj jedinoj kćeri: "Nadam se da će moja smrt biti brza i bezbolna. Ne želim da umrem u svom krevetu. Želim da moja duša nadje mali otvor kod mog srca i odleti u nebesa".

Veoma retko Elizabeta napušta Krf. Tek ponekad ona odlazi na kratko u Švajcarsku. Tog kobnog 10.09.1898. carica odlazi u šetnju na jezero Mon Blan kod Ženeve. Prilazi joj mladić, nudeći joj buket cveća. Ništa ne sluteći, carica se nagnula da ga pomiriše. Italijanski anarhista Luigi Lucceni zario joj je tanku turpiju direktno u srce. Ne shvatajući šta ju je snašlo, carica pravi još par koraka i pada mrtva. Besmislen čin jednog zaludjenika. Elizabeta se nikad nije bavila politikom.

Najlepša žena sveta, najlepša kraljica svih vremena, sahranjena je u carskoj kripti u Beču, onoj istoj u kojoj se sahranjuju svi pripadnici dinastije Habsburg. Još jedna tragična smrt u ovoj porodici, kojoj potpuni sumrak tek predstoji.

Smrt jedne sjajne zvezde, ponekad je tek najava potpunog mraka.

 

Ruža sa karipskog Martinika, punim imenom Marie Josephe Rose de Tasher de la Pagerie, rodjena je 23.06.1763. na imanju svog oca, vlasnika plantaže šećera. Njena porodica, posle tropskog uragana zapada u finansijsku krizu te je bilo neophodno obezbediti pristojan brak ćerkama. Igrom sudbine Rouz, kako su je tada svi zvali, kreće 1779. brodom za Francusku i udaje se za oficira i aristokratu Aleksandra de Boarnea i uprkos veoma lošem braku radja dvoje dece, sina Eugena i ćerku Hortenziju. Za vreme Velikog terora 1794. Aleksandar i Jozefina su uhapšeni, Aleksandar optužen za poraz kod Meca i pogubljen. Posle višemesečnog zatočeništva, Rouz je oslobodjena i uz pomoć prijatelja i ljubavnika uspeva da sačuva imovinu supruga i obezbedi svojoj deci koliko, toliko pristojan život.

Opterećena dugovima, mučena sumnjama i mnogobrojnim avanturama, kako svojim, tako i njenih supruga, Aleksandra i velikog Napoleona, koga će tek upoznati, ova žena, prevashodno majka, nije uspela da u svoj život unese sklad, harmoniju i sreću. Za divljenje su njeni uspesi, njen uspon, pa čak i njen pad. Ona je znala kada i kako treba pasti, a sačuvati dostojanstvo. Ma koliko kontroverzna bila, Jozefina je uspela u onome u čemu retko koja žena uspe. Vinuti se u visine i zablistati.  

Napoleon Bonaparta, general, rodom sa Korzike upoznaje Rouz 1795. Šest godina mladji, odmah se zalubljuje u nju, naziva je svojom Jozefinom, jer mu se ime Rouz ne dopada. Zaprosio ju je 1796. godine i venčanje je obavljeno 09.03. iste godine. Odmah nakon sklapanja braka, Napoleon je usvojio Jozefininu decu i celog života ih voleo, kao svoju, oni su mu tu ljubav uzvraćali istom merom. Svega par dana posle venčanja, Napoleon vodi vojsku u Italiju, odakle piše Jozefini dugačka romantična pisma, puna uzdaha, strasti i žudnje. Sačuvana su do današnjih dana.

Napoleon je sebe proglasio carem Francuske 20.03.1804. Jozefina je postala caricom, a njena deca su dobila prigodne titule. Krunisanje carskog para obavljeno je 02.12.1804. u crkvi Notre Dame. Papa je došao da obavi krunisanje, ali je Napoleon napravio presedan, izazvavši opšte zgražanje i nevericu. Sam je sebi stavio carsku krunu, isto je učinio i sa Jozefinom. Ovaj incident, nezabeležen u istorijskim analima, ovekovečio je na platnu francuski slikar Žak Luj David.

     
Žak Luj David - Napoleon kruniše Jozefinu Bonaparta

Brak Jozefine i Napoleona prožimala je velika strast, neizmerna ljubav, ali i česta careva neverstva. U nemogućnosti da rodi prestolonaslednika, Jozefina, za koju se smatra da je u zatvoru ušla u ranu menopauzu, izazvanu stresom, posle više godina patnje, odlučila je da se razvede i tako caru pruži mogućnost za novu ženidbu. U medjuvremenu, njena ćerka Hortenzija udala se za Napoleonovog brata Luja, dok se sin Eugen oženio prelepom bavarskom princezom. Jozefina je na vreme obezbedila svoju decu. Ljubav majke i dece bila je neizmerna.

Brak je razveden 10.01.1810. a već 11.03.1810. Napoleon se ženi austrougarskom princezom Marijom Lujzom iz dinastije Habsburga, sa kojom, godinu dana kasnije, dobija sina Napoleona II. Jozefina živi u dvorcu u Parizu, bavi se hortikulturom i pati. Napoleon je često posećuje, žaleći zbog svega. Njegov brak sa Marijom Lujzom, koja Korzikanca smatra razvratnikom, zveri i nedostojnim svoje veličine, ubrzo postaje nesnosan, a njegovi vojni uspesi nazaduju. Gospodar sveta je na vrhu. Počinje njegov pad.

Jozefina je umrla 29.05.1918. u svom zamku. Iza nje su ostali varijeteti ruža koje je nabavljala iz Engleske, ukrštala i negovala. Nastavila je rad pogubljene francuske kraljice Marije Antoanete. Danas, zahvaljujući upravo njima dvema, imamo čuvene varijetete ovog, mnogima omiljenog, cveta. Jozefina se pobrinula da ostanu dokumenta o uzgoju sadnica, kao i njihovi crteži. Dosledno svom imenu. Ruže za Rouz! Napoleon je nikad nije preboleo. Njegova slava polako tamni, njegova vojska gubi na svim frontovima i dolazi do neizbežnog kraha. Posle niza uspona i padova, Napoleon umire na ostrvu Sveta Jelena, 05.05.1821. Zaveštao je svoje srce Mariji Lujzi. Balzamovano, ona ga dobija na čuvanje. Mrtvo, prazno srce. Ono živo, snažno i jako, ostalo je kod njegove Jozefine.

Napoleonov sin sa Marijom Lujzom umro je u svojoj 21. godini u Austriji. Njegova majka nikada nije marila za njega. Kažu da je rekao pred smrt: "Sve bi bilo drugačije da mi je Jozefina bila majka." Jozefina je u istoriju ušla kao carica, ali njena najveća zasluga je njena neizmerna ljubav i požrtvovanost prema deci. Sve što je u životu radila, radila je zbog svoje dece, dece običnog oficira i nižeg aristokrate. Dece koju je uzdigla na carski tron. Uzdigla do zvezda.

Ironijom sudbine, Napoleonov sin nije vladao. Danas na tronu Švedske i Danske, sede Jozefinini direktni potomci.  Potomci žene koja je kroz kal i glib Bastilje, preko kamenja i trnja sela na presto jedne od najvećih država u Evropi i znala kada sa prestola da sidje, dostojanstveno. Čak i po cenu sopstvenog bola. Jozefina živi i vlada i  danas kroz njih. Takva osoba zaslužuje divljenje.

Napoleon ju je zvao svojom zvezdom. I bila je. Najsjajnija, najblistavija, najtoplija, najveća zvezda. Dolaskom u njegov život unela je ljubav, sjaj, glamur, sreću. Kada je gasnula, svega je nestalo. Kraj jedne zvezde, doneo je kraj i drugoj. Život voli da se igra.