Divno je imati prijatelje! One u svom gradu, susednom mestu, ulici, one koji žive negde u inostranstvu, pa se dopisuješ i željno očekuješ njihov izveštaj o najnovijem parfemu čuvene Coco Chanel koji košta samo 120$, ili pak one sa neta, virtuelne, kojima si ponekad spreman da otvoriš i srce i dušu više nego i sebi samom, zato što misliš da ih nikada nećeš sresti uživo. Divno je razmenjivati mišljenja, poveravati se, davati i primati savete iskrenog druga ili drugarice. Ispričati neku, dugo čuvanu tajnu, neki mali skandalčić, avanturicu, izlet, fantaziju, želju, san... Pa zato prijatelji služe. Da te saslušaju.

Postoje li granice prijateljstva i granice nekih ispovesti? Poželimo li nekad da nešto zadržimo samo za sebe? Neku malu tajnicu, neki slatki doživljaj. Ne kaže se uzalud: tajna nije tajna kada je dvoje znaju. Istina živa. I najveće, od ušiju i očiju dugo skrivane tajne, često nadju svoj put do javnosti i prerastu u skandal svetskih razmera. Jesi li čula da...? Strašno! Ma, nije moguće! Užas! Ona, pa ko bi rek'o!? Zato mi poželimo da nešto sačuvamo samo za sebe, za svoju dušu, kao što neko ima svoju omiljenu pesmu, tako svako ima svoju omiljenu tajnu, samo svoju i ničiju više. Svoj mali, skriveni, učaureni svet u koji nema pristup niko sem Tvorca samog.

U ljudskoj prirodi je da se ispoveda, da priča, razgovara, polemiše. Na taj način mi se praznimo od negativnog i istovremeno punimo baterije pozitivnom energijom. Kroz razmenu mišljenja saznajemo nove stvari, širimo vidike, postajemo bogatiji znanjem i iskustvom. Realnije sagledavamo stvarnost oko sebe, lišavajući se ružičastih naočara kroz konstruktivnu konverzaciju ili pak shvatimo da nije sve tako crno, da postoje i nijanse sivog. Usvajajući mišljenje sagovornika, do one mere koju ćemo sami smatrati razumnom postaćemo svakako bolji i potpuniji.

Do koje mere se otvoriti? Šta reći, a šta zadržati za sebe? Treba li baš svako da zna kada smo ustali, šta smo jeli, koga smo sve upoznali, ko je od nas napravio budalu, a koga smo mi namagarčili!? Nismo valjda toliko sujetni i narcisoidni da smatramo da svet živo zanima baš sve što činimo. U svakom slučaju, malo tajanstvenosti nikad nije na odmet. Mističnost je ono što nas čini posebnim i što nas izdvaja iz gomile običnih. Znatno je bolje pustiti ih da se pitaju, nego da prepračavaju vaše dogodovštine u svojoj varijanti. Umerenost u jelu i piću, da! Umerenost u svemu, jeste veština, ali veštine se lako savladaju, samo ako hoćete!

Imam li ja neku tajnu!? Ahahahaha!!!! Hmm...neću da vam kažem.

 

Samo jednu malu, majušnu, malecku tajnicu.

Prokleto je teško napraviti balans. U životu, u svemu. Inteligencija, pa čak ni iskustvo nisu dovoljni, sami za sebe, da ukažu na pravi put, da odrede smernice. One prave. Ljudi čine pogrešne korake, ponekad svesno, ponekad nesvesno i dok si rekao keks, već si upetljan u kučinu iz koje nemaš ni snage, ni volje, a ni znanja da se iskobeljaš. 

Harmonija! Sa samim sobom, prevashodno. Nedostižan cilj, ili... Umeće življenja. Ja to ne znam. Harmonija sa okolinom, sa ljudima, prirodom, životinjama. O, da. Mene pas nikada nije ujeo. Meni ljudi pričaju svoje, duboko zapretene tajne, lako kao da piju vodu. Meni se ukaže najlepša prva visibaka, prva divlja ljubičica... Ali, harmonija u meni, ne postoji. Meni je sa mnom najteže.

Večita borba suprotnosti u meni traje i trajaće, valjda doživotno. To mi, kažu, daje šarm i izgled osobe koja pleni iskustvom i odiše dobrotom. Pih! Neke stvari sam naučila odmah, od prve. Instinktom žene, majke, šta li. Ja se probudim kada se pauk nadje u blizini uzglavlja moje bebe. I to je neka harmonija. Harmonija sa sopstvenom decom. I sa njihovim drugarima. Mi uvek imamo teme za razgovor. A šta sa mnom!? Gde sam tu ja, u sebi samoj?

Šta sam to veliko uradila da za mnom ostane trag. Šta nisam uradila, a trebalo je. Koje sam sve greške napravila, svesno birajući stazu i onemogućila bolji razvoj suštinskih stvari. Onih životnih, esencijalnih. Da li je rodjenje dece samo po sebi dovoljno da se osetiš ispunjen? Da li je osujećenost da im pružiš sve što im je potrebno i što misliš da zaslužuju (a deca svakako zaslužuju) dovoljna da se osećaš totalno promašeno?

Harmonija. Da, u mom društvu svi se osećaju opušteno, prijatno. Ćaskanje, vicevi, obične teme, politika, šta god poželiš.... Ali harmonije u meni, za mene nema. Moj život je večita potraga, večita borba, istraživanje. Moja putovanja su putovanja lutalice koji se očajnički trudi da ostane na putu svetlosti. Moje misli su misli jednog propalog naučnika koji traga za formulom kamena mudrosti. Misli alhemičara. Prognana od sebe same u petu dimenziju i vi mi ne možete pomoći.

Kamen mudrosti, harmoniju u sebi, moram pronaći sama. 

Jednoj, meni veoma dragoj osobi sa našeg bloga, dopala se jedna rečenica koju sam upotrebila u našoj privatnoj prepisci. Na osnovu te rečenice nastaje ova (ne)izmišljena priča o (ne)stvarnim ljudima i (ne)dogadjajima. Pokušajte da pogodite koja je to rečenica! Čikam vas!

Beše on jedno nesrećno biće. Dvaput prevaren, dvaput ostavljen, dva puta srce iskidano na sitne komade. Dva puta umirao i oba puta vaskrsao. Dizao se iz pepela, zarad dece svoje i radio, radio, u radu tražeći spokoj i mir. A dobar čovek, kakvog bi svaka poželela. Vredan, čestit, duhovit...
Zašto su ga ostavljale, to nikome ne beše jasno. Koja to takav dragulj u prašinu baca!?

Ona beše znatno mladja. Poznavala ga je od detinjstva i volela i poštovala ljubavlju dobre poznanice i prijatelja. Onako kako se brat voli, ili dobar komšija... Rekoh vam, beše ona dosta mladja. Godine i težak život učiniše svoje. Pod teretom obaveza, ovaj put i ona ostavljena, očajavala je u samoći uz samo jedno pitanje: Bože, hoću li i ja jednom spoznati pravu sreću!?  

Sreli su se, sasvim slučajno, jednog popodneva, na njenom radnom mestu. Seli i popričali kao stari, dobri znanci. On njoj, a ona njemu ispovedahu svoje muke i jade. Na kraju oboje shvatiše da su im sudbine slične i da bi zajednički život oboma mogao doneti toliko očekivanu sreću i mir. Ona ga samo zamoli da se malo strpi, jer se nije osećala spremnom na tako brz i posve neočekivan korak. Obećao je da će čekati koliko treba.

Bio je on strpljiv i vidjali su se povremeno, uz neobaveznu konverzaciju, poljubac u obraz, poneki cvet i stisak ruke. Svaki susret donosio je radost, a čekanje beše ispunjeno slatkom radošću. Jednog dana, bez ikakve najave, bez ikakvog upozorenja, prošeta se on pored nje sa drugom, ruku pod ruku i zastade, namerno, da proćaska reč, dve. Ona, izbezumljena, brzo se pribrala, i prikupljajući svu snagu pruži ruku dostojanstveno oboma, proćaska, upita za zdravlje, za decu. Nasmeši se umilno i pozdravi nehajno... U duši bura, na licu led.

Taj čovek, taj dobri, dragi čovek je znao da će ona biti tu. Znao je da će ih videti. Prišao je da je pozdravi. Zašto? Da li je slutio kakav učinak će na nju imati njegov egzibicionizam? Nije ni važno. Taj dobri čovek, onaj koga je žalila, koga je pokušala iskreno da zavoli, uz koga se ponadala da će naći, dugo očekivanu sreću i mir, pokazao je svoje pravo lice. I svoju crnu dušu.  Možda je tako i bolje. Nije on za nju, nikad nije ni bio.

Posmatrajući njegovu pratilju, došla je do jednog zaključka: on uvek bira pogrešne žene. I shvatila je, da je nju odabrao i ona bi bila pogrešna. Sve je dobro. Baš je dobro. Sem povredjene sujete, izvukla se ovaj put. Ma, neka on ide dodjavola. Neka odjebucne u sitnim poskocima. Ma da! Nije ona za njega, vrednija je i bolja, mnogo bolja! Samo neka on ...

Tragajući za savršenstvom, nabasah na dolinu okupanu suncem. Zeleno rastinje, rascvetani božuri, bele rade i divlja jagorčevina dočekaše me u svoj svojoj lepoti. Čitav spektar ogledao se u mojim očima izazivajući neku čudnu, ali prijatnu jezu, nalik na radost. Miris divlje, netaknute prirode u mojim nozdrvama vratio me je u detinjstvo i ja izuh sandale i potrčah po svilenoj travi, ne hajući za čičak i korov.

Maleno jezerce, toliko da ga možeš u par zamaha preplivati, blistalo je savršenim srebrnim sjajem. Pozivalo je u svoje dubine. Ima li riba u njemu? Ako uskočim, hoću li se pretvoriti u sirenu? Prelet prelepe, bele ptice na trenutak je privukao moju pažnju. Kakva gordost u tom letu, kao da je svesna moje osujećenosti da je pratim i vinem se poput nje u nebeske visine. Zavidim joj i divim joj se istovremeno.

Kantarion, nana i majčina dušica, nanizani kao biljni dragulji, mame svojim lekovitim svojstvima. Njišu se na lakom povetarcu, svesni svoje moći i svog učinka. Šareni cvetovi, opojnog mirisa, kao najlepši tepih, ukrašavaju ovu ušuškanu i od zlih očiju skrivenu dolinu. Zečić i srna, njeno malo lane, poj ptice pevnice razbija tišinu ne narušavajući harmoniju. Leptir, bubamara, pčelica... Idilični prikaz ostaje nepomućen njihovim prisustvom. Ovde sam ja jedini uljez. Jedino meni nije ovde mesto.

Tajanstvena dolina, tako mistična, tako savršena u svojoj lepoti, nedostižna običnim smrtnicima, prostire se unedogled. U daljini naziru se tek obrisi, snegom pokrivenih, vrhova stare planine koja je štiti od vetra, studeni i ljudi... Ovde sunce nikad ne zalazi, ovde je uvek proleće, večita mladost i radost njenih stanovnika. Želim da se stopim sa njenom šarolikošću, mirom kojim odiše, ali mi nedostaje samo onaj jedan, mali korak. Jedan korak dalji od sna. Onaj kog se svi najviše plašimo. Bez razloga, strepimo...

Budim se... Čekaću još... Još samo ovaj život.