Ponekad me pitaju za tebe. Ja samo odmahnem glavom i ćutim. Ne želim da se vraćam u prošlost, ne mogu ponovo da preživljavam taj period svog života. Neke je stvari bolje zaboraviti. Nisam kamen, nisam stena, samo sam taj osećaj izbrisala. Izbrisala sam sva sećanja, ili sam bar mislila da jesam.

Čovek se tako blaženo ušuška u sopstvenu opsenu iz puke sebičnosti. Tako je lakše, verovatno. Zašto sebe bespotrebno mučiti, život ionako ide dalje. Što je bilo bilo je, neće se vratiti, od sećanja se ne živi. Kakva zabluda. Kada se jednog jutra probudiš sa novom borom u uglu usana, onom za koju ja kažem da je bora ogorčenja, a ne starosti, poželiš da otputuješ. Poželiš da otploviš na jedrima sećanja i budeš ponovo dete.

Ja se nikad ne vraćam u taj period slatkog badema i čaja od jagode. Ružičasti stoljnjak, mekani jastučići, plavi porcelan i figurice od marcipana. Mrviš ih prstima  i prinosiš mojim usnama kao najlepši dar. Ti fini, mali zalogaji, zaliveni jagodom, kao ambrozija. Nektar! Stari bogovi su znali da uživaju. Bila sam boginja i ja. Ne, ja zaista nikad ne mislim o tome. To je bilo tako davno.

Toliko sam želela da te  izbrišem iz sećanja. Ne znam zašto onda, ponekad sanjam postavljen sto za čaj i slatkiše. Cveće na stolu i  grm ruže. Zašto sanjam nečije ruke kako mi primiču stolicu i čujem glas, kao iz daljine. Neko doziva moje ime, priča o proleću, mirisu pokošene trave i prinosi mrvicu marcipana. Uzimam ponudjeno, prekasno shvatam. Badem je opor i gorak.

Budim se i znam, nisam zaboravila.



Sećanja uvek imaju gorko-slatki ukus badema. Moj badem se osušio i ja tugujem. Izistinski tugujem. Kao da je jedan deo mene nestao sa njim. Sva moja racionalnost i trezvenost nestaje. Tek, badem me podseća da je sve prolazno. Znam, znam, ali ipak tugujem. Svaka tuga traži vreme, težim ka tome da i tugu preselim u daleka sećanja. I strpljivo čekam... Sreća i tuga se prepliću lako.

Posvećeno mojoj devojčici koja bosim tabanima upija rosu rumunskih polja, obasjana mesečinom. 

Sve vas volim i svi ste mi podjednako dragi. Jedino se na Tezeja još pomalo ljutim, ali on to sigurno zna pa mu je sada žao. Neću vas prozivati i neću vam reći kako vas pojedinačno vidim, mislim da to sada od mene ne bi bilo fer. Ne sada i ne danas. Neki drugi put, možda. Svi ste uvek uz mene kada mi trebate i ostavljate me na miru kada to želim. Zato, ja vas sve vidim upravo ovako:

 Kao jedno veliko srce!

Stajala je na uglu ispod svetiljke
sa korpom crvenih, sveže ubranih ruža.
Oni su prolazili pored nje, zagrljeni,
ona se smešila i izgovarala
uvek iste reči:
"Gospodine, kupite ružu za svoju voljenu!"

Stajala je, potpuno sama,
privijala cvet uz grudi,
crvene latice, kao krv sjajne.
Posmatrala, mutnim okom
srećne ljude, koji prolaze
i odlaze, ne pogledavši je.

Za njih beše ona samo sen,
prepreka na putu koju treba obići.
Beše mrvica, manje od ništa.
Samo senka, ispod lanterne,
bledja od meseca, nepostojeća.
Devojka sa korpom crvenih ruža. 

Znala je ona o njima sve.
Ko su i šta su i odakle dolaze.
Po izrazu lica, poznavala
njihove misli, snove i nadanja.
Za svakog birala poseban cvet,
onakak kakav im dolikuje.

Stajala je ispod svetiljke,
posmatrala srećnike i varalice,
preljubnike i zaljubljenje,
lopove i one čestite.
Videla im dušu ogoljenu i
sa lica čitala sudbinu.

Oni o njoj ništa nisu znali!
Bila je, za njih, samo senka.
Oni nisu znali za tugu u duši, setu u oku.
Oni nisu slutili da svaka ruža ima
trn koji joj se u srce zario.
Krvareći beskonačno,
ona će uvek ostati devojka sa ružama.