Ne razumem zašto kažeš da sam ti najlepša kada sam ljuta!? Moja lepota podleže promenama, oscilira i varira u zavisnosti od mog raspoloženja. Lepa kao vučica iskeženih očnjaka? Ti nemaš predstavu šta je lepota. Ni šta je dobrota. I posmatraš me kroz prizmu tvoje bolesne potrebe za posedovanjem. Ne shvataš da što se ti više trudiš da me zadržiš, ja više izmičem. Tvoja klopka ja za nekog drugog, ja ne nasedam na te niskosti. Potrudi se da me vidiš onakvu kakva stvarno jesam, tada ćeš shvatiti, došao si prekasno i nemaš snagu da obuzdaš sunovrat. Tvoja jačina nije u tvojim rukama, ni u mislima, zapravo ja je uopše ne primećujem. Bojim se da se previše oslanjaš na kalkulacije, premalo na instinkt. Ti mene ne poznaješ i nećeš me nikad spoznati. Mom oku malo toga može da promakne, moj osećaj me retko vara. Nisi ti za mene.

Nisam ja za tebe. Moje su misli upućene sasvim drugim stvarima, nepoznatim predelima, ljudima koje nikad neću sresti,  mašinama koje još nisu izmišljene, cveću koje nije procvalo, suncu koje nije zarudilo. Ne postoji crno ili belo. Ne postoji dobro ili zlo. Ne postoji pogrešno i tačno. Ne postoji pravedno i nepravedno. Niko i ništa to ne može da promeni. Ljudi su kompleksna mešavina belog kada izgori. Izgorelo belo je prljavo belo, sivo. Kada belo izgori dobiješ crno sa belim mrljama. Negde su se, u nekom lavirintu, pomrsili tvoji končići i izgubio si osećaj za realnost. Nisam ja ni dobra, ni plemenita, bar ne za tebe.

Ne postoji crno i belo. Spektar nema te boje. Postoji rumeno, kada jutro zarudi, postoji purpurno u predvečerje, postoji azurno u laguni i srebrni zrak meseca. Da li si slep za boje? Nije u meni samo lepota, nije u tebi samo dobrota. Ti si sa zapada, ja sam sa istoka. Istok i zapad su dve suprotne strane. Ti ćeš me povrediti. Povrediću ja tebe. Vratićemo se na nultu tačku. I onda ću početi, polako da te mrzim i poželeću da te nema. Odustani na vreme, dok još ima vremena za bolje. I ne trudi se da me razumeš, ne razumem sebe ni ja.

Piro, koji te nežni mladić grli
u spilji lepoj, obilno namirisan,
na ležaju punom ruža?
Za koga si počešljala
svoju plavu kosu, o krasu naivni?
Jao! Koliko puta taj će obmanut,
plakati zbog olujnih
vetrova burnog mora,
što te, o zlato, naivan celiva
pun nade, da ćeš mu večno
biti verna i ljupka,
jer on ne zna promene vetra!?
Jadnici! 
Svi su ti lepote tvoje poklonici!
Zavetni će stih, na zidu hrama, reći
da moćnome Bogu mora,
darovah togu, još mokru.

Kvint Horacije Flak