Vransko jezero, najveće jezero Hrvatske, nalazi se izmedju Zadra i Šibenika, u neposrednoj blizini Pirovca i Biograda na moru. Proglašeno 1999. Parkom prirode, prirodno je stanište 241 vrste ptica močvarica, od kojih su neke izuzetno retke i više vrsta slatkovodne, ali i nekoliko vrsta morske ribe. Bogat biljni i životinjski svet osnovna je karakteristika ovog jezera čija je površina 57 kvadratnih km, dužina 13,6 km, a dubina oko 4m. Nedaleko od jezera nalazi se nekoliko arheoloških lokaliteta iz antičkog perioda. Za ljubitelje sportskog ribolova Vransko jezero je pravi raj.

Beše to lep avgustovski dan, od onih što se naglo preokrenu za 360 stepeni i od sunčanog i toplog pretvore u olujni, kišni, sa prolomom oblaka, vetrom koji čupa drveće i nosi sve pred sobom. Mi smo bili spakovani i odlaganje nije dolazilo u obzir, pa nas četvoro, natovareni u stojadina kao omanji karavan, sa sve čamcem na krovu, nekako se izmigoljismo iz grada kroz krš i lom i nadjosmo na auto-putu za Hrvatsku. Juga je još uvek bila zajednička domovina, a Jadran naše more.

Nas četvoro, sinjor Baki, šjor dotur, moj Dragi i ja, sinjorina Maza, (serija "Bolji život" je bila veoma popularna) nekako smo se stisli, zatrpani ogromnom količinom putnih torbi, pecaroškog pribora, šatora i opreme za kampovanje. Negde oko 04.00 časa ujutro, negde u blizini Slavonskog Broda, puče prva guma. Da zlo bude veće, samo par kilometara kasnije, puče i rezervna. E, malera! Ne beše nam druge, već da sačekamo jutro i nekako se na felni odvezemo do prve benzinske stanice. Tu nas Dragi ostavi i krene stojadinom u potragu za vulkanizerom negde oko 08.00 sati. Bio je 04. juli, državni praznik, a mi smo, malo prekasno, shvatili da su svi novci ostali u kolima. Nema veze! Upoznali smo mnoge fine ljude koji su zastali na pumpi, imali smo vremena do 14.00 sati, kada se Dragi, sav srećan vratio, obavljenog posla. Našao je vulkanizera, rodom iz Vojvodine, spremnog da pomogne, predhodnih 20 nije htelo ni da ga pogleda. Jupi, idemo dalje! A konačno možemo i kafu da popijemo i nešto pregrizemo.

Stigosmo do Bosne, bez većih trzavica. Buuum!!! Opet guma! U Bosni to već nije problem. Poštuju Bosanci državni praznik, ali nekako više poštuju nas, prvi vulkanizer je bio spreman da pomogne. Nastavljamo put, po jezivom pljusku koji nas prati. Negde, u nekoj klisuri, stade stojadin i ni makac. Kiša pljušti, a mi malo besni. U suprotnoj traci staje automobil, izlazi čovek, po onom pljusku, prilazi, pita treba li pomoć. Treba, jarane, jašta da treba. Čovek odlazi, dovodi pomoć, stojadina šlepamo. Osušio se i možemo dalje. Nikad nisam saznala ime čoveka, nema veze, znam da mi komšija Pera sigurno ne bi pomogao. Bosno moja, tebe nikad prežaliti neću!

Posle još samo jednog, ovog puta malog, pucanja gume i srećne okolnosti da smo se nalazili pred vulkanizerom koji je radio, konačno stižemo na more i našu konačnu odrednicu: Vransko jezero. Sve one slatke ribice čekaju da ih upecamo.  Pronalazimo idealno mesto za kampovanje, skidamo čamac, raspakujemo se, srećni i zadovoljni. Blesava četvorka, drugari do groba, spremni za pecanje svog života. Ovde riba grize kao luda! Tek što smo postavili šatore, počinje bura. Jedva održavamo šatore da ne odlete. O porinuću čamca i pecanju nema ni govora. Bura traje tri dana. Nema veze, na vetru se lepo crni i mi smo kao stari pomorci, crni kao ugalj. Vreme je idealno, žurka može da počne!

Dolazi nam u posetu neki čika. Kaže da je to njegovo zemljište!?? Ali, eto mi možemo tu da ostanemo, ako baš hoćemo. Samo da se čuvamo zmija i škorpija. Ima ih, kaže, tu k'o pleve.

Hoću kući!

nastaviće se...

Postoji ona čuvena izreka: ćerke su tatine princeze, sinovi su mamine večite bebe. Ovo je postalo neko nepisano pravilo, a izuzeci su tu ne da bi ih potvrdili, već opovrgnuli. To je neko moje mišljenje. Ja jesam bila tatina princeza, ali drugačije vaspitavam svoju decu i imam drugačiji odnos sa njima. Moj sin je moj mali princ i moja velika beba, ćerka je velika princeza i moja mala beba. Tako će uvek i ostati.

Nju sam sretala često, obično na istom mestu. Lepa, slatka tinejdžerka, sa golim stomačićem i bubreščićima. Usred zime. Nismo se poznavale. Posle izvesnog vremena počela sam da radim u fitnes klubu i ona je dolazila na vežbe. Malo, po malo i postale smo drugarice. Jednog dana sam se usudila da joj spomenem kratke jaknice, izloženost stomačića hladnoći, da pričam o zdravlju žene i štetnosti takvog oblačenja po hladnom vremenu. Sasvim sam sigurna da joj je o tome "drobila" i njena majka i mislila sam da će samo klimati glavicom u stilu: "da, da, naravno, ma ništa te nisam čula." Nikada je više zimi nisam videla tako obučenu. Sama mi je rekla da me je poslušala. 

Sada još samo da to isto neko objasni i mojoj ćerki. Jer ja nisam u stanju. Toliko o tome. 

Ono što nas male i velike žene često muči to je odnos sa majkom. Bez obzira da li smo jedinice, ili imamo braću ili sestre, ponekad je taj odnos pomalo zategnut, pomalo ispunjen nekim svadjama, razmiricama, trzavicama, ubedjivanjima, sitnim lažima, skrivanjem pravih osećaja... Ma komplikovan, da komplikovaniji ne može biti.

Generacijska razlika, život sam po sebi, neminovno nametne te neke granice, otudjenost, nerazumevanje. Koliko je to uopšte tačno? Koliko naše majke nas razumeju i koliko mi razumemo njih? I koliko bi život bio lakši kada bismo sve shvatile da nam je majka najveći prijatelj i da će to uvek biti!? Koliko se trudimo da se približimo svojoj ćerki (ili majci), da joj pokažemo i dokažemo da će njen put biti sličan našem (ili je bio) i da će preživljavati sve one male i velike emocije, male i krupne stvari i dogodovšine koje smo i same preživljavale (ili jesu)!? 

Moja ćerka je još devojčica i tek je na pragu života. U našem životu postojao je jedan period totalnog nerazumevanja koji sam "odbolovala" stoički, u nadi da će se stanje popraviti. Uz duge i iskrene razgovore uspela sam da joj se "približim" dovoljno da me uopšte čuje. Razumevanje je, potom, došlo samo po sebi. Sada sam srećna majka. Najsrećnija upravo zbog toga što znam kako je to teško postići. Onog momenta kada nastane jaz izmedju majke i ćerke on se samo produbljuje godinama. Kasnije, to stanje je veoma teško popraviti. Ponekad zbog tvrdoglavosti, ponekad zbog nerazumevanja, a razlike postanu takve da svaki razgovor preraste u svadju i neslavno se završava.

Sve u svoje vreme. Počnite odmah uspostavljati sa svojom majkom (ćerkom) drugarski odnos, zasnovan na ljubavi, razumevanju, poverenju i pažnji. Razgovarajte o svemu što biste želeli znati, a ne znate, o svemu što vas muči, tišti i boli. Majka će uvek razumeti. Nemojte zaboraviti, sve što vi, male princeze, sada doživljavate, vaša majka je već doživela. Iste sumnje, strahovi, neuzvraćene ljubavi...sve je to vašoj majci blisko i poznato. Obradujte je svojim poverenjem, sigurno se nećete razočarati. Nemojte čekati da se udaljite još više.

I šta da vam kažem za kraj!? Pozdravlja vas jedna majka i jedna ćerka, ona koja je upoznata...I koja najbolje zna da je majka uvek najveći prijatelj, jedini koji vas neće ostaviti i koji će uvek biti tu za vas. Majka je vaš život proživela dva puta, jednom za sebe, jednom za vas. Potrudite se malo, čak i kada mislite da je teško. Vredno je truda. Mame, potrudite se i vi!

Draga Andjelijo

Eve ti pišem poslednji put pošto si ispala tolko brezobrazna da ne odgovoriš ni na jedno moje pismo koje sam ti pratio po poštu. Ko velim, dobro Andjo, neka bidne što će da bidne. Neka su ti srećni putevi, ja ću se za sebe već pobrinem. Pa nesi ti jedina devojka u selo i ovaj svet. Će se nadje nešto i za mene.

Reko sam da ću te obaveštavam o svem što se u selo i čaršiju dešava, pa ću tako i da uradim ovaj put. Čisto da vidiš kakav je čovek ovaj tvoj Stanimir. Ja do svoju reč držim i ništa ne mož da me poremeti.

U selo se svašta izdešavalo. Na baba Milunku su nestale paprike, silni neki venci. Tražili ga ceo bogovetni dan i nadjoše gi kod komšiju Jordana. Čitava strka nastala. Jordan šćaše sve da gi pobije sas vile, al onda izleteo Milojko sas pušku, pa se očas red napravijo i paprika se vrati na baba Milunku. Sag kada se zna da ludi Milojko ima sačmaru niko se neće usudi da pravi abrovi po selo, a kamoli belaj po sirote udovice.

Komšija Danilo oženio onog svog blentaća sina jedinca. Svadba trajala 3 dana i 3 noći. To se pevalo i lumpovalo po vasceli dan. Na drugi dan nestao gi kum Stojan, tražili ga po sve kuće da se, nije uvukao kod neki ženskinja. Našli ga u obor kod svinje. Budaletina se zapila, pa se izvrnua preko ogradu i spije sas svinje. Kad su ga izvadili iz onaj obor, svi pocrkaše od smrad. Morali su da ga otprate na kuću.

Matori Ilija se vratio kući ranije sa njivu i zateko onu svoju sas Mileta poštara, sve na gomili. Ripnuo on na Mileta, Mile ripnuo na njega i puče bruka po selo. Tako mu i treba kad se oženio sas mladju. Sag bi Ilija da se raspušti, ali ona traži pola kuće i pola imanja sa sve traktor i automobili, pa se opet premišlja. Izgleda da ništa od razvod neće da bude.

Milosavljevići su dobili vize za Kanade, pa će si otputuju sledeći mesec. Tatko se odlučio da pokupuje svu zemlju od njih, pa će sledeće godine da bidnemo najači u selo. Majka ga ubedjiva da prodamo 2 ili 3 krave i onu šklopociju od bemve, pa da kupimo jedan džip. Tako da znaš Andjo moja, ja ću ti imam prvi džip u selo. 

Čuo sam ja Andjo da se ti po Beograd vozaš sa džipovi, eto sag ću i ja Bože zdravlja da imam jedan. A kada se poso sas duvan i papriku u staklenici bolje razradi ću kupim i jedno stanče na Dedinje, samo da znaš. Eto tako, ti sag malo bolje razmisli šta ti je da činiš. Nisam ni ja na jedno oko ćorav. A nesam ni blesav kolko ti misliš Andjo moja.

Mnogo te pozdravlja, voli i ljubi tvoj Stanimir. Stamen ko kamen i jak ko zemljica i čekam te da se opametiš! Šaljem ti 1000 poljubaca Andjo moja i čuvaj mi se.

 

Budika je bila kraljica Icena, jednog od mnogobrojnih britskih plemena. Njeno ime i lik ušli su u legendu. Posle smrti supruga, kralja Prasutaga, postala je regent, dok su kraljevstvom, po kraljevom testamentu kraljevale njihove dve kćeri. Britanija je u to vreme već bila okupirana rimskim legijama i Rimska imperija nije priznala kraljev testament. Teritorije Icena aneksirane su, Budika bičevana, a njene kćeri silovane.

Ne mogavši da otrpi taj vandalski čin, kraljica Budika nije sedela skrštenih ruku. Okupila je vojsku od oko 120.000 pripadnika Icena i drugih britskih plemena i udarila na moćnu rimsku legiju 60. godine nove ere, za vreme vladavine dekadentnog imperatora Nerona.

U odbranu svoje časti, dostojanstva i zaštitu svoje zemlje i svog naroda od mrskog okupatora, ustala je ova lepa, hrabra i nadasve izuzetna žena. Ustanak je trajao oko godinu dana i, uprkos osvojenim teritorijama, bio ugušen u krvi. Britanski guverner Gaj Svetonije Paulin je uspeo, sa svojom vojskom, da porazi ovu snažnu ženu i njene saborce.

Budika je, nakon poraza, izvršila samoubistvo.

O kraljici Budiki i njenom ustanku, protiv znatno moćnijeg neprijatelja, postoje zapisi Tacita i Dion Kasija. Oni će, vekovima kasnije, vratiti Budiku na istorijsku scenu, ovenčati je slavom i učiniti besmrtnom. Njeno ime je i dan, danas sinonim za hrabrost i odlučnost u Velikoj Britaniji. Budika je njihov heroj, simbol britanske imperije.

Poraz, ponekad ne znači gubitak. Gubitak je samo privremeno stanje. Budika je zapisana velikim slovima u večnosti. Sve njene vrline ušle su u legendu.

Kada zvezda umire, ona još dugo, dugo odašilje svoj sjaj u univerzum. Tako i Budika, kraljica britskog plemena Icena. Njena slava i sjaj žive i dan, današnji.