Godina oko 15000 pre Hrista:

I vide Bog da sinovi i kćeri čovečiji i čovečicini počeše grešiti i Bogovima sebe smatrati. Vide Bog kako se uzdizahu iznad nje same i ne ukazivahu joj više štovanje i čast koja joj po zakonu vasione vaskolike pripadaše. I odluči Bog sinovima i kćerima čovečijim i čovečicinim oduzeti moć uma njihova i um njihov postade zatvoren i nepoznat drugima, sem njima samima i Bogu jedinoj. I ne mogaše ljudi misli svoje više razmenjivati, niti znadoše šta ko iskreno misli i nastade laž i pritvor na zemlji celoj. Ostade samo reč u kojoj se i otrov i med nalazaše, ponekad istovremeno. I nikad više ljudi ne saznadoše šta mu ovaj drugi iskreno misli i ko prijatelj je, a ko zlotvor.

Godina oko 6000. pre Hrista:

I vide Bog gde sinovi i kćeri čovečiji i ženini počehu silne kule graditi, ne bi li se pod nebo vinuli i dotakli Božanske visine, dotad nedirnute. I shvati Bog koliko je zla u ljudima i kolika je osionost njihova i odluči Bog kazniti ih još strašnije nego prvi put. I dok se Vavilonska kula dizaše nebu pod oblake, Bog kazni graditelje grešne, uskrativši im moć razumevanja i jedan drugog ništa ne razumehu, jer reči njihove behu različite i nerazumljive. I kula se Vavilonska nikada ne završi, jer Bogu ne beše ugodna. Od tog doba, na svekolikoj zemlji ljudi različitim jezicima govore, različim Bogovima se mole i ratuju zbog vere i jezika, jer u njih veliko nerazumevanje zavlada.

Godina 2012. januara 01. posle Hrista. 

I pogleda Bog na čoveka i ženu i pogleda sinove i kćeri njihove. I vide Bog kolika je osionost njihova postala i koliko zla celim svetom vlada. Shvati Bog da kazna ne donese nauk ljudima i da čovek i žena ništa ne naučiše. Vinuše se ljudi u vasionu svekoliku, zeleni papiri su im molitva jedina, a Zemlja ubogaljena i razrovašena metalnim čudovištima. Ne štovaše više ni Boga svoga, ni roditelje svoje, ni zakone matere Zemlje. Ni uragani, ni potresi, ni vetrovi silni i talasi veliki ne davahu ljudima opomene. Čovek se čudnovatim igračkama igra i ometa harmoniju univerzuma. Svojim neznanjem pogani kosmos i uzdrma presto Boga. I reši Bog da pusti ljude da unište sebe same. I oduze Bog reč ljudima i ostavi samo zeleni papir.

Na početku beše misao, zatim zavlada reč, na kraju osta zeleni papir.

Godina 2012. decembra 25. posle Hrista.

Pogledavši ponovo kreaciju svoju zaključi Bog da se ljudi i dalje množe i bez jedne reči i bez emocija i da im ništa drugo, sem zelenog papira nije na pameti. I da na Zemlji zakon zloga vlada. Razbesni se Bog silno na grešnike i bogohulnike, shvativši da im spasa nema. Jarost njena ogromna beše. I donese Bog konačnu odluku: podiže ruke uvis, misao joj vrisnu, munje iz očiju sevnuše. Počeka malo dok na ekranu ne vide ispisano: "Earth destroy - Game over". I započe Bog novu igru na planeti broj 359715681 u sunčevom sistemu Uranel. Na početku beše misao. I bi svetlost, i bi dan prvi.. I stvori Bog ponovo...

          Mikelandjelo - Stvaranje Adama, Sikstinska kapela, Rim 

Poželela sam da ovo podelim sa vama:
Varis Dirije i Ketlin Miler "Pustinjski cvet"

"Pustinjski cvet" je neverovatna, ali istinita priča o somalijskoj devojčici, pustinjskom nomadu, koja sa 13 godina beži od svoje porodice, kroz pustinju i afrički čestar. Beži od ugovorenog braka, do glavnog grada Somalije Mogadeša, zatim do Londona i postaje čuveni model Pirelijevog kalendara. Nepismena, genitalno sakaćena sa pet godina, siromašna i mršava kao trščica, ovaj devojčurak koji je prošao kroz pakao poniženja, bola i tuge, danas je Specijalni ambasador Ujedinjenih nacija, borac za ljudska prava. Elton Džon je otkupio prava za snimanje filma o njoj i njenom životu.

Njen prvi susret u pustinji, petog dana bega, bio je susret sa lavom. Bog je hteo nešto drugo. Preživela je i nastavila da trči. Waris Dirie Foundation, sa sedištem u Austriji pokrenula je kampanju protiv genitalnog sakaćenje žena, zbog kog na stotine devojčica umire u mukama. Ova Somalijka živi je primer da nada postoji, da smo ponekad jači od života i od same sudbine. Za mene, ovo je još jedna žena zvezda, ne zbog svog uspeha u ciničnom svetu mode, ne zbog izuzetne lepote kojom pleni, već zbog svoje hrabrosti da se odupre hiljadugodišnjoj tradiciji ponižavanja i izrabljivanja ženskog roda. Varis na Somalijskom znači pustinjski cvet. Njena priča je priča o neizrecivom bolu. Njena priča je priča o ženi koja vredi više od pet kamila.

Ovo je njena posveta na početku knjige: 

MAMI 

   Dok hodimo svojim životnim putem, prkoseći olujama, uživajući u suncu, stojeći na putu brojnim uraganima, shvatam da nam opstanak zavisi samo od snage naše volje. Stoga ovu knjigu posvećujem ženi na čijim plećima stojim i čija je snaga nepokolebljiva: svojoj majci Fatumi Ahmedaden.
   Pružala je svojoj deci dokaze vere, suočavajući se s nezamislivim nedaćama. Podjednako je odana svoj svojoj deci, a rodila je dvanaestoro (što je, samo za  sebe, neverovatan podvig) i pri tom pokazala mudrost pred kojom bi i najblistaviji mislilac mogao da se pokloni.
   Njene žrtve bile su brojne, pritužbe retke. A za sve to vreme smo mi, njena deca, znali da je davala ono što je imala, ma koliko to bilo malo - bez ograničenja. Upoznala je očaj roditelja koji gubi dete više no jednom, i uprkos tome održala snagu i hrabrost, nastavljajući da se bori za svoju preživelu decu. Širina njenog duha, kao i vanjska i unutrašnja  lepota su legendarne.
   Mama, volim te, poštujem i cenim i zahvaljujem svemoćnom Alahu što mi  te je podario za majku. Molim se Bogu da sačuvam tvoje nasledje podižući sina onako kako si ti neumorno podizala svoju decu.

          O, ti si halja koju mladi momak bira
          O, ti si raskošan ćilim vredan čitavog blaga
          Hoću li ikad naći nekog sličnog tebi - tebi, koja si mi se
                    ukazala samo jednom?
          Kišobran se raspada; ti si jaka poput gvozdene alke;
          O, ti, kao zlato Najrobija, fino iskovano.
          Ti si sunce što izlazi, rano sunce zore.
          Hoću li ikad naći nekog sličnog tebi, tebi koja si mi se
                    ukazala samo jednom?

                    -Somalijska narodna pesma 

Kupovinom ove knjige pomogli ste borbi za prava žena u Africi. Ne politička, ne ekonomska, ne socijalna. Već prava na normalan život devojčice i žene. Sasvim običan život.

Vransko jezero, prirodni rezervat, raj za ribolovce, bogat je zaštićenom vrstom jegulje i rečne babice, šaranom, babuškom, štukom, somom, crvenperkom, gambuzijom, ali i morskim ciplom, zbog mešanja sa vodama Jadrana. Tiho i mirno, prošarano ševarom, prostiralo se ispred nas u svoj svojoj lepoti. Šerpe, tiganji i kotlići su  spremni, samo da se vatrica potpali, čamac je porinut, svet je naš! Sve te ribice čekaju da zavše u našem kotliću! Jupi!

Sinjor Baki je malo nervozan zbog eventualnog prisustva gmazova i škorpija i prilično ga je teško umiriti. Uvek je imao plahovitu narav, pomalo sklon hedonizmu, teško se uklapa u naše poludivlje putešestvije. Neki hotelčić i polupansion više bi mu odgovarao. On je moja podrška kada zakukam za malo civilizacije. Šjor dotur i Dragi su na svom terenu i u svom elementu. Oni se ne plaše ni baba-roge, a kamoli nekih šarki, poskoka ili glupih, člankovitih i najverovatnije izmišljenih strašila.

Pecanje, po protokolu. Udice su zabačene sa obale. Čamac je na po' jezera. Mamci, varalice, od kojih "ružno pače" dominira, obavljaju svoju ulogu besprekorno. Nismo gladni! Pasulj i riba svaki dan! Malo je nezgodno sudove prati u jezeru, nije ni higijenski, ali voda za piće mora da se štedi. Poglavica Dragi je rekao! Masnoća se skida peskom, ko to dosad nije znao.... Čovek se uči dok je živ.

Prva svadja nastaje šetnjom prvog gmaza kroz naš logor, sinjor Baki i šjor dotur imaju različite poglede na dotičnu individuu, obzirom da je mi nismo videli, držimo se podalje od njihove rasprave. U jeku svadje, naidje druga zmija, ili se ona ista vraćala iz šetnje, ko će ga znati. Svadja se naglo prekida, sada svi znamo da je šarka. Ili bar nešto što jako liči na šarku. Odlučujemo da malo odšetamo do Pirovca, okupamo se u moru, istuširamo u kampu i smirimo strasti. Neophodne su i nove zalihe vode i hleba. Ah, da i piva.

Nekako, posle dogadjaja sa šarkom, ili onim što jako liči na šarku, noćca nam nije donela toliko neohodni, okrepljujući san. Svako u svom šatoru imao je svog partibrejkera. Sinjor Baki je kukao u komšiluku, ja sam kukala u našoj "kući". Svaki šušanj, svaki pokret, šum vetra izazivao je u meni jezu i nelagodnost. Priznaćete, zmije i škorpije sigurno nisu poželjni gosti. Šjor dotur i Dragi su nas ignorisali. Na kraju smo morali da ućutimo, i tako nas niko nije slušao. Ne daj Bože, još ćemo kuknjavom navući neku bedu za vrat. Verovatno smo zbog toga sutradan sinjor Baki i ja pomalo ličili na zombije.

Pecanje na Vranskom jezeru je zaista izvanredan doživljaj za svakog pecaroša. Bogatstvo i šarolikost ribe je zapanjujuća. Kao i lakoća pecanja. Zabaciš udicu i hopla! Nešto je tu! Čak ni početnici neće ostati bez ulova. Voda je prijatna, topla, idealna za kupanje, pripoda je lepa, kako samo priroda može biti. Uživali smo tih dana i bilo nam je žao kada se primakao dan povratka.

Pakovanje je obavljeno relativno brzo, najveći problem je predstavljao čamac pun ribe. Nekako su momci uspeli da ga nameste i učvrste na krov automobila. Bacili smo poslednji pogled na jezero, ne znajući da će to biti zaista poslednji put da ga vidimo. Sledeća godina, donela je velike promene. Poslednji pogled na more Hrvatske, poslednji boravak u sada stranoj zemlji.

Povratak kući trajao je ravno tri dana. Ne, nismo uživali u lepotama prirode, nismo svratili na neku žurku i zapili se. Ništa od toga. Gume su pucale i pucale i pucale! Automobil, opterećen čamcem i ribom, stupio je u štrajk pucanjem guma. Malo je nedostajalo da izgubimo člana posade, sinjor Bakija. Iznerviran, želeo je da ode prvim prevoznim sredstvom. Jedva smo ga zaustavili i ubedili da ostane sa nama. Zašto da samo mi uživamo u čarobnoj vožnji!