Sasvim je sigurno da nisam dovoljno naučno potkovana, niti kompetentna da pišem o nuklearnim elektranama, istraživanju radiaktivnih elemenata i korišćenju nuklearne energije i radijacije u svakodnevnom životu. Pri tom naravno mislim i na medicinu u kojoj se koristi izotop radioaktivnog joda, naravno ni najobičniji RTG nije moguć bez radijacije.

Ipak dovoljno sam, kao žena, majka i stanovnik ove planete, kompetentna da kažem reč-dve.

Gledajući i slušajući, u poslednje vreme, izveštaje iz nesrećnog Japana, Bugarske i slovenačke nuklearne elektrane Krško, ne mogu, a da se ne zapitam kuda nas to svetski moćnici vode!? Šta je uzrok velikih prirodnih kataklizmi koje pogadjaju našu planetu poslednjih par godina, koliko su one zaista "prirodne", da li su se malo umešale i neke "genijalne" glavice i ručice običnog čoveka, nekog koji je, u svom bezumnom ludilu, dozvolio sebe da posmatra kroz prizmu Boga svemogućeg!? Koliko daleko smo otišli u tome da Bogu okrenemo ledja i sebe vidimo kao Tvorca?

Neizbežno je podsetiti se i legendarne Atlantide, kontinenta o kom Platon najviše piše, kao kontinentu koji je uništen prirodnom katastrofom, ali tek posle silne želje njegovih stanovnika za vladanjem i moći. Drugi, antički pisci, na sebi svojstven način, natuknuli su mogućnost samouništenja nekim tajnim, superjakim oružjem. Nuklearnim!? Rat, šta sve rat može da učini običnom čoveku, jednoj zemlji, jednom kontinentu, celom svetu!?

Trenutno, na jugu Španije, superosetljivim instrumentima, naučnici i arheolozi istražuju davno nestalu civilizaciju, za koju smatraju da je Atlantida. Možda će njihova istraživanja razotkriti dugo čuvanu tajnu. A možda je Atlandita samo plod nečije mašte. Ipak, legenda postoji i svi je manje, više poznajemo. I veruju, mnogi od nas, čovek bolje zna da uništava, nego da stvara i voli.

Srljamo li mi i naša jedina planeta u propast? Znamo li mi moć i prava svojstva nuklearnih čestica? Znamo li šta je radijacija i koje su posledice ozračenosti? Savetujem vam da se informišete. Pogledajte izveštaje iz Hirošime i Nagasakija. Pročitajte malo o radioaktivnim elementima i njihovim osobinama. Ja sam potpuno sigurna da nijedna "pametna" glava danas, na ovoj našoj planeti, ne zna dovoljno. Niti jedna!!!  Isuviše kratko se izučavaju elementi koji imaju dugoročno dejstvo i čija snaga se ne može meriti postojećim instrumentima.

Nema tog olova, niti čelika koji će zaustaviti, kako oni kažu, "curenje" radioaktivnosti. Radioaktivnost ne curi! Ona prolazi kroz sve!!! I svugde je oko nas. U vodi, u vazduhu, u hrani, u nama, svugde... Nezaustavljiva je i potpuno nevidljiva. Pandorina kutija je otvorena 1945. ako ne i mnogo ranije, nada nema nikakve veze sa tim. I nada je tada napustila kutiju.

Čovek nije u stanju da kontroliše sile prirode. Bar ne još uvek. Marija Kiri je bila ozračena, ne sumnjam u njene dobre namere. Ni Nobelu nisu nedostajale, pokajao se, ali kasno. Da li je neophodno da se baš uvek kasno pokajemo? I zašto volimo da se igramo stvarima koje ne poznajemo najbolje, zašto izazivamo prirodu koju ne razumemo? Čemu igra smrtonosnim igračkama, kada su te igačke za nas, još uvek, nepoznanica. Ova igračka, bez imalo sumnje, može da uništi ceo jedan kontinent. Može da uništi i celu planetu.

Nadam se, samo ne našu! Nadam se. Jer ja sam žena, majka i stanovnik ove planete.

Od svih dodatnih poslova koje sam sebi priuštila, iz čistog luksuza i zabave, nikako zbog poboljšanja kućnog budžeta, najviše sam volela onaj u fitnes centru za dame. Zvog povećanog obima poslova vlasnici su me zamolili da priskočim u pomoć, pet puta nedeljno po četiri sata i subotom ceo dan. Moje "radno iskustvo" sastojalo se od vežbanja nekih 5-6 meseci, ali su oni smatrali da je to sasvim dovoljno. Šta ja znam, verovatno nema dovoljno kvalifikovane radne snage u toj struci! Plata ne beše loša i ja prihvatih.

Uhodala sam se znatno brže nego što sam mogla i zamisliti, pa su čak i neke dame, koje do tada nisu imale želju za fitnesom, počele da dolaze. Redovno. Vlasnica kluba nije bila baš neka umiljata osoba. Imala je naviku da urla poprilično na, ionako već iscrpljene i zarad lepote, napornim vežbanjem, isfrustrirane žene. Elem, krenulo to  meni baš lepo, pa dobih ja i neke bonuse.

Sećam se, beše pred veče, baš kada je najveća gužva i kada se vrata muškog dela fitnesa drže širom otvorena, došeta ona. Lokalna političarka, neomiljena onako kako to samo one već znaju biti. Ušetala je u salu korakom predsednika države i odmah privukla sve poglede, uglavnom mrke, ali, pogledu se u zube ne gleda, bar po nekom njenom uverenju. Svaka medijska pažnja uvek je dobro došla!

 - Imidž, Roxi, imidž je važan. I važno je biti vidjen. Druženje  sa običnim svetom. Važno je staviti do znanja da si im blizak. - bilo je njeno objašnjenje i ja sam joj verovala. Nije ona kriva, tako su je učili. Ovde je zaista imala mogućnost da bude vidjena. Od nas običnih!

Beše ona od onih političarki koje baš i nemaju neke škole, ali su jako doškolovane, politički mislim. Silnim kursevima, seminarima u spa centrima, a sve o trošku poreskih obveznika, naravno.

Krenusmo nas dve sa zagrevanjem, uvodnim vežbama bez opterećenja i sve onako po propisu i kako treba. Slušala ona mene pažljivo i bi dobro. Prve nedelje.

Druge nedelje krene ona po svom. Udari po onim spravama k'o Maksim po diviziji, nabaci teret dovoljan za jednu evropsku šampionku u body bildingu, sve verovatno, sa dubokim uverenjem da će joj to osigurati onaj mali kružić na izborima, svih prisutnih članova.

Uzalud bejahu sve moje molbe, pretnje i vika.  Uzalud sva upozorenja o mogućim posledicama. Reče mi da ona zna svoje mogućnosti i svoje kvalitete. Alal ti ćufte, pomislih, i pozvah vlasnicu. Neka ona vadi oči sa njom, nemam ja te kvalifikacije. 

Avaj, ova beše nešto zauzeta i samo mi dade savet: "Pusti budalu, otkuliraj, ti si svoje rekla!"

Posle smo čuli da se danima nije pojavljivala na onom što oni zovu posao, a pošten svet zove... Ma znate već i sami. Nije više dolazila ni u naš fitnes centar. Mislim da je bila malo indisponirana.

A možda je zaključila da joj druženje sa "običnim" svetom baš i ne prija. Šteta! Mada moram, s' tugom priznati, nije nam nedostajala.

Leti ptica plavim horizontom.

Odjeknu pucanj!

Krvav trag se osu i zapara bezdan,

A ptica i dalje leti!