Čovek. Jedinka, jedna jedina, sa hiljadu vrlina i još više mana. Najinteligentnija, najrazvijenija, jedinka na ovoj planeti. Svesna svojih postupaka, stvorena za kreaciju, stvaranje, gradnju, kalkulaciju, razmišljanje... Stvorena za razaranje, uništavanje, ubijanje, čak i bez razloga, stvorena da se vine do Meseca, da gazi... Čovek. Jedna reč, milion osobenosti. "Čovek, kako to gordo zvuči!" Ili, možda baš i ne.

Jedan jedini život, onaj koji imamo, isuviše je kratak da u njega stane sve znanje ovog sveta. Nikada nećemo pročitati sve knjige, nikada videti sve naslikane slike, nikada obići sve gradove i sve države. Nikada upoznati sve ono što čovek, zapravo predstavlja. Jer čovek, sam po sebi, najveća je misterija ovog sveta, često i za sebe samog. Ja o sebi znam tako malo.

Bezbroj je situacija u kojima se možemo naći tokom tog jednog, kratkog života. Kako ćemo u svakoj od njih reagovati, kako ćemo se snaći, to nikad ne znamo dok se u istoj ne nadjemo. Srećno, bezbrižno detinjstvo, ispunjeno blagostanjem jedna je strana medalje. Siromaštvo, beda, rat, glad, boleštine je druga. U detinjstvu se formira karakter čoveka, njegove navike, sklonosti i način ophodjena prema drugim ljudima. Svi se radjamo bez greha, u grehu umiremo.

Svesni postupci, lišeni instinkta, ono su što nas odvaja od životinja. Prijateljstvo i ljubav karakteristika je svih živih bića na planeti. Kod životinja oni su doživotni u većini slučajeva, kod čoveka su skloni promenama. Prijatelj će vam ponekad "zariti nož u ledja", neprijatelj nije uvek neprijatelj. Često će vam pomoći i pružiti ruku upravo ona osoba u koju niste imali poverenja, koja vas je najviše kritikovala, a vama najbliži mogu vas prodati za "trideset srebrnjaka", kao Juda. Takav je život. 

Stvoreni, kakvi jesmo, mi obični ljudi, reagujemo u datim situacijama onako kako nama odgovara, uvek spremni da zaštitimo sebe i svoje interese, bez obzira na posledice i nije nam, najčešće, važno kakav će to uticaj imati na druge. Hoćemo li nekog povrediti, ugroziti, izvrgnuti ruglu, osiromašiti, mnogima nije bitno. Bitan je krajnji cilj. Bitno je sebe izdići, zaštititi, promovisati, obogatiti materijalnim vrednostima. Duhovne su, mnogima nebitne. "Čovek je čoveku vuk."

Na svetu je sve više stanovništva, a sve manje ljudi. Sve je manje onih koji sa ponosom mogu poneti ime Čoveka. Glas običnog, malog, ali pravog čoveka retko se čuje.  Previše je tih i retki su oni koji žele da čuju. Gorda rasa humanoida postaje gluva i slepa za elementarne ljudske vrednosti. Za mir, slobodu, ljubav, za prava svakog ljudskog bića na rad, hranu...

Kada nas pogledaš, ako nas uopšte više i gledaš, da li se postidiš svog najvećeg dela, Bože? 

Pogledam vesti, s' vremena na vreme, čisto da vidim dokle su Ameri stigli sa bombardovanjem "saveznika" i ambulantnih kola. Pročitam, tu i tamo, poneke novine, moraš biti bar elementarno informisan u ovim ludim vremenima. Pogled na ekran TV aparatića obično me razbesni, ali se čisto i zabrinem za fizičko (duhovno me odavno ne brine, nema im leka) zdravlje nekih naših političara. Većine, zapravo.

Svako, ali baš svako, pojavljivanje pojedinih ministara, predsednika i ostalih titulara, stavlja nam na uvid njihove, sve veće širine. Ma, ne mislim na širinu duše i tome slično. Mislim bukvalno, šire se k'o baloni, svaki put su sve deblji i deblji. Holesteroli i trigliceridi, njima su na poslednjem mestu. Biće da im je narod, ipak na prvom, jer su se pobrinuli da se sami nezdravo hrane, narod savršeno zdravo, što naravno podrazumeva rigoroznu (prisilnu) dijetu. Divno!

Hleb će poskupeti, a ipak neće poskupeti. Ovaj paradoks će vam se verovatno učiniti krajnje nerazumljiv. Iskreno, nije ni meni baš najjasnije, ali pokušaću nekako da vam objasnim. Pšenicu smo izvezli. Svu. Po nekoj tamo ceni, nije ni važno, državi su trebali novci. Fino. Popunili smo državne kasice prasice, ali smo ostali bez 'leba. E, nismo mi Švabe, pa da umesto 'leba jedemo krompir. Mi 'oćemo 'leba i tačka. Hleba nam dajte, igranke imamo već odavno. I to vrhunske.

Sada na snagu stupa ministarstvo poljoprivrede, ministarstvo za finansije, pomalo i ono za zdravlje. A to je, priznaćete, nezaustavljiva snaga! Eureka! Solomonsko rešenje - uvešćemo pšenicu! Babo rek'o, babo pare dao. Stigla uvozna pšenica, iz... Ups, pa izvinite, to izgleda niko ne zna. Iz nanine nane stigla. A, ako ćete sada da me pitate kakva, pa jeftina, dragi moji. Jeftina, da nam se isplati. 

Da li je bezbedna, zdravstveno ispravna....? Aman, ljudi, ta man'te se takvih pitanja. Šta vas briga. Pekare su dobile direktivu od države (sve lepo i propisno i po zakonu) od brašna tip 500 ima da se pravi hleb i ne sme biti skuplji od 32.44 din. Tako reći, skoro za džabe! Hleb, kao osnovna namirnica, mora biti dostupna na svakom stolu i svakoj porodici. Povrće je radioaktivno, jabuke se prskaju 17 puta, med po prodavnicama veštački, meso je genet.....

Mislim da sam već puno rekla i ovde je bolje da zaćutim. Moram još samo jednu stvar da vam kažem. Nešto što sam čula iz pouzdanih izvora. To, naravno, ne podrazumeva ni štampu, ni TV. U stvari, kada bolje razmislim, neću ni to vam kažem. Ono što treba da znate, to je da od sutra kupujem brašno tip 400 i sama mesim hleb. Ako slučajno u svom geneološkom stablu nadjem nekog Švabu za pretka, možda ću jesti samo krompir. A vi? Vi kako hoćete. Biće vam lakše da se odreknete hleba ukoliko ste spremni za malu dijetu. Da li ste razmišljali o dijeti bez hleba ovih dana?