Za moju dragu devojčicu-lutalicu, koja nikada nije uspela, a možda nije ni htela, da ukroti nemire u sebi i pronadje mir sa samom sobom. A tako je lepa! Volim te ludice mala. Do neba!

***

- "Zdravo, kako si?"
- "Hvala na pitanju, dobro, kako si ti?"
- "Hvala, dobro, kako tvoji?"
- "O, dobro, hvala, izvini žurim! Zdravo!"
- "Zdravo."

***

Bežim, udaljavam se žurnim koracima, jer ne mogu da gledam tvoje oči. U njima je uvek neka seta i pitanja: zašto, šta bi bilo, da je bilo, zašto... Bežim, jer se osećam neprijatno.

Nikada se nisam pitala šta bi bilo, da je bilo, to su isprazna pitanja. Na njih nikad ne dobiješ odgovor. Kuća na Senjaku, stan na Vračaru, troje dece, spašavanje pasa lutalica. Letovanje u Španiji. Zimovanje na Kopaoniku. Prase od marcipana, buket crvenih ruža, izlet na...  Bilo bi baš sve kako ja hoću. Tako je dosadno, kada je sve po mom. Ti nisi imao mašte. To je razorilo tvoju luku.

Nikada se nisam pitala, zašto bih, sada to više nije važno. Nikada sebi ne postavljam takva pitanja, ja samo živim život, onako kako mi je nametnula sudbina, onako kako moram.

Moj život. To je već priča! Moj život je kao reka. Nikad ona ravničarska. što lenjo zapljuskuje široke obale, natapa njive i cvetne aleje. Uvek ona planinska, sa brzacima koji nemaju vremena da bace pogled na stenovite obode, zapenušana, virovita. Taj vir vuče, najjačom silom i ostavlja te bez daha. Nadiruća reka sa vodopadima, visokim, koji se svom snagom obrušavaju niz planinsku liticu, stvarajući iluziju duge i šarenila.  

Moj život je reka ponornica, nestaje u dubinama majke zemlje, rovareći njenu utrobu, tvoreći tunele od čistog kamena. U tišini podzemlja. Tražeći svoj prirodni put do mirnog mora. Da zastane, da predahne, da se sjedini sa spokojem nepreglednog prostranstva. Da se stopi sa tom veličinom, predahne i nestane u beskraju. Kada izroni, ona rasprskava milion kapljica i leti beskonačnim prostranstvom vazduha, pun krug, ceo ciklus... Pulsira...  Peni se i šumi... Urliče... Komponuje muziku i peva. Snažno. Ona živi svoj sopstveni, neobuzdani život, bez brana i ustava. Bez mostova...

Tvoj život je  peskovita obala. Prostrana, ušuškana u toplinu, sa akacijama i bokorima šarenog cveća, posadjenim po strogo utvrdjenom planu. Tvoj život je mir i tišina, isplaniran do detalja. Bez mane i greške, sve po protokolu, baš onako kako treba. Nikako drugačije. Mirna luka, u koju uvek možeš da se vratiš. Tvoj život je široka nerazudjena obala. Svaki otisak stopala, svaki trag, treba da bude baš tu... Pojas za spašavanje, gumeni dušek, šarena lopta, suncobran i ležaljka.

Da je planinska reka odlučila da umiri svoje virove i brzake. Da je samo želela da odustane od svojih ponora i potrage, da je umirila svoju snagu i stala. Da se pretvorila u jezero i ostala... Da je planinska reka postala jezero, zeleno i mirno. Providno i bistro, milovala bi ona tvoje obale do kraja vremena. Bila sigurna u svom miru. Zaštićena od neizvesnosti, od lutanja i potrage. Da je moja reka mogla da obuzda svoju snagu postala bi tvoje jezero, carovala u večnosti...

Ili presušila, od dosade. I nestala.



Ne pitaj me zašto. Ti si pustio da bude sve onako kako ja hoću. I nemoj da brineš da li se kajem. Ja za kajanje nemam vremena. Ja samo živim neki svoj život, onako kako najbolje znam.

I jurim, jurim ka moru... Mada znam... Nema svaka reka svoje more. I bojim se.
 

U večnost bih sa tobom!
Do kraja vremena!
Da ležem i budim se
na postelji od oblaka,
pod svetlošću svitaca,
mirisom tvojim okupana. 

U večnost bih sa tobom!
Do dalekih zvezda i dalje!
Tvoj glas, muzika da bude,
tvoje ruke, odeća jedina.
Tvoje snove, da odsanjam i ja.

U večnost bih sa tobom!
Do ništavila, ako treba!
Tvojim očima da gledam,
sunce što se budi.
Da u očima tvojim, nestanem!

U večnost bih sa tobom!
Tamo gde još cvetaju limuni.
Tvojim prstima da osećam
toplinu peska i mora.
Da zaboravim, drugi ljudi da postoje.  

U večnost bih sa tobom!
Tvojim srcem da kucam,
tvojim dahom da dišem.
U tebe da se pretvorim
Jedno da budemo! 

U večnost bih sa tobom,
do kraja vremena.

Samo, ako me želiš!  

Sanjam, došao si u naše živote, poklonivši nam jednu veliku dušu i otvorivši nam svoje srce, srce sanjara-lutalice!

A mi smo u čudu ostali, ne verujući da neko može tako bezuslovno, tako iskreno, tako mnogo da voli! 

Njen lik, njen odraz, njeno sve je u tebi i ti to tako lako u pero pretačeš, kao kapi mladog vina, opijen njenom lepotom! 

Ako ikada ona ovo pročita, spoznaće sve tajne, sve želje i sve snove koje, na tebi svojstven način, čuvaš za nju!  

Mrak, tama i zaborav, nikada neće izbrisati njeno ime u tvom srcu i tvojim mislima, a sa tobom i mi ćemo je pamtiti! 

S kao suza, kao surovost, kao strast, kao srna, kao sreća. S kao nezaboravljena i voljena zauvek! 

Od mene za Sanjam i "S" i ostvarenje snova! 

Da bih, na neki način, ostala dosledna sebi i da bih opravdala naslov ovog bloga, odlučila sam, u poslednji čas, da poslednji post (osećajan), zamenim jednim razumnim postom. Previše osećanja može da škodi, malo razuma nije na odmet!

Ono o čemu sam danas naumila da pišem je igra. Igra tudjim osećanjima. Onog momenta kada odlučite da se tudjim osećajima igrate, prodajete dušu djavolu. Izistinski! Neću ja vama sada pričati kako se, na taj način, udaljavate od Hrista i sve ono što bi vam neko, duboko religiozan, rekao, ne. Znate vi to i sami.  Ono što možda ne znate, ili jednostavno ne razmišljate o tome, je da od takve igračke uvek nastaje plačka. A najviše i najduže plače, upravo sam igrač!

Igrati se tudjim osećanjima, zarad sopstvenog ćefa, provere tudjih karakternih osobina, nečije lojalnosti, najviše govori o vama samima. I izdaje vaš karakter i poštenje. Vi niste više osoba od poverenja. Uživati u muci onih koji se na vašoj "vatri peku" je nemoralno.

Postoji izreka: "Ko se poslednji smeje, najsladje se smeje" i verovatno u njoj ima puno istine. Nemojte sebi dozvoliti taj smeh, kao ni smeh onog prvog. Toliko je radosti i lepote u ovom svetu, toliko razloga za spontani, iskreni, razdragani, pravi smeh, a ne za podsmevanje. Uživajte u svom životu i svemu lepom što on može da vam pruži. Ne dirajte nikad prvi nekog, nemojte se igrati. Povredjena osećanja su kao bumerang. Kad-tad, ona se vrate, upravo vama.

Ovaj blog je moje utočište, moja oaza, gde sam, makar virtuelno, upoznala mnoge dobre ljude. Ja vas, ovom prilikom i na ovaj način, molim, svim srcem vas molim, potrudite se da ovaj blog to i ostane.

Puno vam hvala.