Polako se penjem skalinama (stepenice), dolazim do vrha i posmatram Trg. Ljudi, golubovi, ljudi... Masa mladog sveta, razdraganog, skoro raspevanog, hita u susret suncu, svako sa svojim snovima, nadama i čežnjom. Gledam, a ne vidim, slušam, a ne čujem. Bože dragi, gde li sam ja to!?

Gde su prohujale sve te godine, kada sam ovde bila poslednji put? Sve isto, a ništa isto nije. Sve poznato, a kao da ga vidim prvi put. Prodavac srebra i sedefnog nakita. Kupujem mindjuše i kačim ih kao zrele trešnje da kačim. Crvene, upadljive, neka se vijore oko mog vrata, neka ga dotiču i miluju. Hladan je to dodir. Skidam ih. 

Presvlačim se u iznajmljenoj sobici, klima ne radi. Nikad ne radi, nije ni onda. Kupim peškir i losion, čeka me plaža. Čeka me moje more, pesak, sunce, azurne kapljice. One će me milovati, kliziće niz moju kožu, kroz moje prste. Biću riba, biću sirena, biću delfin. Stopiću se sa penom i neću misliti na tebe. Pesak je vreo, prlji mi laktove, skupljam se na peškiru. Bože dragi, šta ja tražim tu!?

Razigrana dečurlija, tako nevina, tako slatka, njihova igra, slobodna, nesputana... Smeta mi. Koji sam ja monstrum!? Tišina, treba mi tišina. Neki mir, do djavola i mir. Nikad ga ne nalazim, nema mira za mene. Uvek je tu nešto ono. Ono što vrišti, što podseća, kopa, rovari, boli...
Ono što tvoj miris nosi kao teret i spusti ga uvek, baš pred moja vrata. Mrzim to.

Mrzim sećanja, mrzim more, sunce i morsku penu. Mrzim da živim bez tebe i mrzim sebe što sam nesposobna i slaba. Najviše mrzim sebe.

Pesak je vreo! Ustajem, odlazim u more, ono me željno očekuje. Dodiruje, miluje, ulazim polako i onda se bacam. Obavija me slana pena, kapi radosti, vodena muzika. Ja plivam, ja plivam. Ja sam delfin i sirena. Ja sam žena, prelepa žena. Ja umem da volim! Umem, čuješ li! Umem da volim. I ja ću voleti ponovo!

Čežnja u meni neki inat budi i ja plivam radosna, rasterećena. Uživam u svakom zagrljaju morskog vala, u svakom zamahu, u svakoj morskoj suzi. One će isprati svu tugu, moju ogorčenost i jarost. Biću svetla i čista, biću slobodna! Slobodna! Voleću ponovo, znam! 

Bejasmo tek deca ti i ja, sećaš se!? Naše detinjstvo! Tako čisto i belo od gustog, toplog mleka što nam se jutrom sliva niz male bradice i kaplje po pižamicama sa mecama. Zlatno od sunca koje nam greje glavice dok bosonoge trčimo našom cvetnom poljanom. Plavo, kao nebo iznad nas. Šareno kao krilo leptira. Naše detinjstvo, sestrice. Naše milo detinjstvo, da li ga se sećaš, radosti i tugo moja, premila!?

Sećaš li se kada smo sa ujakom na rečicu odlazile, noseći naše male korpicem sa sendvičima i voćem. I po jednom malom čokoladicom. Koliko radosti su nam ti izleti pričinjavali, koliko osmeha izmamili, koliko sada u meni čežnje ima. Koliko čežnje, dovoljno da ispuni univerzum ceo. Dovoljno da boli dok dišem. Dovoljno da.... 

Naša lopta, ona što smo je iz Nemačke dobile, niko nije imao takvu i svi su hteli da se igraju sa nama. Baš svi. I mi smo je delile, samo malo, a onda bi se sakrile, samo nas dve. Nas dve, a jedna. Jedna. Sećaš li se kada je u reku upala, pa je ujak morao da skače za njom i kada je iz reke vikao: "Ne prilazite obali, ne prilazite obali!" - onako zagrcnut od vode što mu je u usta ulazila, a mi smo se kikotale kao male veštičice.

Sećaš li se, sejo moja, naše stare vodenice i njenog velikog točka. Kako smo satima mogle da gledamo velike lopatice kako prevrću vodu, sedeći ispod stare vrbe, naše vrbe. Sve je bilo samo naše. Kako smo čupkale grančice sa našeg nežnog drveta i venčiće plele, stavljale na glavu i pravile se važne. Male veštice, sada male vile gorske. Eh, sećanje na venčiće, uvek mi izmami osmeh!

Nema više, sestro moja, ni naše vrbe ni naše vodenice. Grom je, kažu mi, udario pre koju godinu. Grom spalio našu lepu, vitku vrbu, a od vodenice ostalo pusto zgarište. Kažu mi još, samo je točak ostao. Samo točak i pusto zgarište. A ni tebe više nema, sejo moja. Ničega nema, tugo moja i neprebolu moj.

 

Molim sledeće blogere da nastave igru: Behappy, Nesanica, Katy, Pričalica, AnaGram, Gasstro city i Tezej
i napišu svoj domaći zadatak koji će uključiti reči: crveno, odsjaj, oblak, mesec, tren.